Спомен Свете преподобне мученице Филотеје Атинске

Дивна су и достојна препричавања божанска страдања и подвизи древних Мученика и Преподобних. Она имају силе да покрену и потстрекну на подражавање чак и немарне и лење душе. Недостајање међутим данас таквих Светих чини људе да се изговарају и да подвиге и врлине Светих приписују не њиховој доброј вољи и благодати Божјој, него приликама тадашњег времена. Зато су већма достојнији дивљења и похвале они људи и жене који су у наша времена, или нешто пре нас, пошли стопама древних Мученика и Подвижника, и својом мученичком смрћу или подвижничким живљењем прославили Бога и зато били од Њега богато прослављени. Јер Господ зна да прославља оне који Њега прослављају (ср. 1 Цар. 2, 30). Једна од таквих, која крену путем древних Мученица и Преподобних, јесте и света Филотеја о којој овде говоримо.

Ова блажена Филотеја би родом из знаменитог града Атине. Мајка јој се звала Сирига, а отац Ангел Бенизелос. (Сродници из ове фамилије живе и до данас у Атини). Обоје беху благочестиви, племенити и богати. Особито Сирига беше богата не само по спољашњем сјају, него и по унутрашњој племенитости душе, јер беше изобилно богата многим врлинама, а особито христоликом милостивошћу. Но пошто беше нероткиња и без деце жалошћаше се врло, али не прибегаваше људским вештинама и лекарствима, као што раде многе жене данас, него са добром и јаком вољом, подражавајући у томе ону богоблагодатну пророчицу Ану, прибегаваше к Богу, свемоћноме и свеблагоме Лекару, и молитвеном посредовању пречисте Приснодјеве и Богородице Марије. Њу особито мољаше да разреши њену жалосну неродност и да јој подари чедо. Господ, који чини вољу оних који Га се боје (Пс. 144, 19), није презрео њену молитву. Јер једнога дана, када она по обичају уђе у храм Богородичин, и када због изнемоглости од дуге, топле и свесрдне молитве, заспа кратким сном, виде у сну да нека велика и сјајна светлост дође од иконе Богоматере и уђе у њену утробу. Кад се пробуди размисли мало и закључи да то што виде у сну означава услишење њене молитве, те отиде кући.

Ускоро затим она заче и роди кћер којој даде име Ригула. To би 1522. год.
Ова блажена девојчица, као дете од Бога облагодаћено, још од малена наговештаваше у себи врлинске и боголике подвиге, које ће имати да учини касније. Напредујући у телесном узрасту, она је расла и духовно, јер је имала пред собом живи пример своје мајке. Као дрво засађено крај извора воде, тако се и она труђаше да донесе стоструки род. Кад стиже до своје дванаесте године, један од првих богаташа у граду затражи је да се ожени њоме. Ова блажена никако не пристајаше на то, јер то беше противно њеном богољубивом циљу, пошто је у срцу свом желела да очува девичанство и да поживи подвижнички. Но услед великог наваљивања и приморавања њених родитеља, који јој свакодневно досађиваху да немају другог наследника осим ње коме би оставили своје имање, она и преко воље пристаде и удаде се. Муж њен беше човек груб и нечовечан и мучаше је свакодневно разним злостављањима и казнама. Ова блажена све то трпљаше са захвалношћу Богу, стapaјући се на сваки начин да исправи овог свог не супруга него тиранина. Час се мољаше Богу да га исправи и промени му ту грубијанску и зверолику нарав, а час опет поучаваше га и исправљаше речима и примерима. Тако она поживе с њим пуне три године у невољама и мукама, док се Бог, видећи њено трпљење и непокајаност њеног супруга, не смилова и не покоси њега српом смрти.

Пошто на тај начин света би ослобођена од свог злог супруга, она живљаше од тада у очевом дому са једним циљем: да угоди Богу врлинама. И она се даноноћно мољаше Богу да је укрепи у намери коју је и раније имала. Мада родитељи њени опет не престајаху да јој намећу и други брак, јер је тражаху многи богаташи у граду због њене племенитости и богатства, но то им сада све беше узалуд. А беше узалуд јер она у својим непрестаним молитвама Богу, које му принонаше као жртве хвале, би удостојена божанског виђења које је учврсти у њеној богољубивој и богоугодној намери и одлуци. Пошто проведе десет година као удовица њој умреше родитељи, те се тако ослободи и те препреке која јој беше на путу. Она захвали за то Богу и отпоче да са смиреноумљем упражњава строжији подвижнички живот, подвизавајући се у постовима, бдењима и молитвама, и сабирајући као трудољубива пчелица слатки мед врлина.

Најпре ова блажена, по заповести коју јој даде свети апостол Андреј Првозвани, кога виде у визији, сазида женски манастир по имену Светог Андреја[9], затим га обогати келијама и другим нужним грађевинама и снабде га метосима и имањима, да би монахиње, које се буду ту подвизавале, имале од чега да живе. Овај манастир у Атини постојао је благодаћу Христовом дуго времена и у њему су живеле монахиње. Манастир имађаше и многе златоткане одежде и свештене сасуде, потребне за веће годишње празнике и свеноћна бденија. После њене смрти манастир се украшавао ризницом њених светих моштију, које су биле положене и уризничене на десној страни олтара, и сви су им се благочестиво клањали и целивали их. Из њих се изливао дивни благоухани мирис као јавно сведочанство и знак њене светости.

По завршетку изградње овог манастира ова блажена прва од свих обуче монашку ризу у њему и тада доби име Филотеја. Напустивши све што је светско она крете са радошћу на пут подвижништва и са собом доведе у манастир и све жене које су дотле радиле у кући њеног оца, а које је она већ била припремила за монашко живљење по Богу. И не само оне, нeгo блаженој Филотеји следоваше и многе друге благородне и богатије девојке из града, које, одричући се светских пролазности, постајаху монахиње и подчињаваху се овој блаженој као игуманији. Јер која се од њих могла одупрети да је не привуку њене душеспасоносне и слатке речи, њена кротка нарав и остале њене врлине? Поред тога, ко би могао да достојно похвали још и њену милостивост и човекољубље, које је имала према невољницима и страдалницима, и њену свакодневну бригу за њих, јер је са апостолом Павлом и она говорила: Ко ослаби и ја да не ослабим? (2 Кор. 11, 29).

Довољан су доказ њене милостивољубиве и милосрдне душе оне болнице и гостопримнице, које је подигла недалеко од манастира[10]. У њима је она и сама лично посећивала болеснике и хранила их, не само храном и телесним потребама, нeгo и утешним еванђелским речима које хране душу. Тако је она, по апостолу Павлу, бивала свима све, да какогод спасе кога (1 Кор. 9, 19-22).
Пошто света Филотеја постаде свима познати извор милостиње и милостивости, то се сви потребити стицаху к њој. Ово доведе њен манастир у тешку немаштину, те монахиње у манастиру почеше да гунђају против светитељке и да јој малодушно пребацују што их лишава најнужнијих потреба за живот. Међутим богоблагодатна Филотеја не престајаше да их поучава, говорећи им да имају вере у Бога који храни и птиће када цвркућу к Њему. Притом им саветоваше да се ослоне на речи Спасове: „Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33). Ово се заиста ускоро и деси. Јер два истакнута човека из града, по Божјем промислу дођоше у манастир ради поклоњења и дадоше светој Филотеји изобилну милостињу. Тада сестре прославише богатог дародавца – Бога, и удивише се непоколебљивој вери у Њега блажене Филотеје.

У то време Турци беху довели са стране у Атину неке жене, које беху заробили по разним местима и учинили их својим робињама. Није нам овде могуће описати сва она састрадавања и невоље и беде које претрпе ова блажена ради спасавања и ради откупљења тих жена. Испричаћемо само један случај од многих, да би читаоци могли схватити колику је велику ревност и љубав имала ова заиста велика Филотеја за спасење браће и сестара, тј. својих ближњих. Четири од напред споменутих жена, које беху чуле за светитељку, уграбише прилику и побегоше од својих господара, који су их нагонили да се и своје хришћанске вере одрекну, и добегоше к светитељки. Она их са уобичајеном јој љубазношћу прими, и поучи да чврсто стоје за своју веру и да се не жалосте много због ропства. Притом тражаше згодну прилику да их одашље у њихову отаџбину. Међутим не прође много времена а господари тих робиња дознадоше све, па као дивље звери дојурише у келију блажене Филотеје, која је већ неколико дана била болесна, зграбише је и одведоше управитељу града. И тамо је са великом виком и оптужбама стрпаше у мрачну тамницу. Уместо да се ражалости због свега тога ова блажена се обрадова, и беше готова пре да жртвује свој живот, него да ода оне жене које јој беху добегле за помоћ. Тако на самом делу она испуни ону реч Господњу, која каже: „Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Ко би могао да каже да је ово добро дело ове блажене мање од онога које учини свети велики Василије? Мислим на оно дело када светом Василију дође једном једна благородна удовица и тражаше да он заштити њену чедност, јер је силом нагоњаху да ступи у други брак, – како Светитељ храбро устаде против таквог насиља, и би решен да пре положи своју главу него да изда ову поштену удовицу.

Сутрадан се опет скупи велико мноштво Турака и викаху против свете Филотеје: Заслужила је смрт! као некада Јевреји што викаху против Господа (ср. Мт. 26, 66). Управитељ града, извевши светитељку из тамнице, предложи јој тада да изабере једно од овога двога: или да буде посечена мачем, или да се одрекне своје хришћанске вере. Ал’, о безумља његовог! Зар је он веровао да ће таквим претњама уплашити ову блажену! Зар је мислио да ће стрела безбожја његовог моћи да разбије ову чврсту стену вере? Јер гле, чим он то изговори, светитељка му смело одговори: „Ја жудим да претрпим разноврсне муке за име Христа, Кога из све душе верујем и Коме се клањам као истинитом Богу и истинитом човеку. Велику ћеш ми радост учинити ако ме један час раније кроз мучеништво пошаљеш Њему“.
Нa овакав смео одговор ова блажена и богољубива Филотеја сигурно да би одмах и добила мученички венац страдања, да нису, по Божјем промислу, онога тренутка дошли хришћани, који разним молбама разблажише гнев управитељев и ослободише ову блажену тамнице, те се тако она поврати у свој манастир. Уствари, и овако она није изгубила мученички венац; јер ако га и не доби, она ипак показа добру вољу и потпуну готовост за страдање. Зато је свеблаги Господ и није лишио тог жељеног страдања, већ ју је удостојио мучеништва, само нешто касније.

Али, није ли можда овај случај, и остале тегобе и невоље, које је свакодневно подносила од тирана – Турака, раслабили и онерасположили светитељку на њеном путу врлине и подвига љубави према ближњима? Ни у ком случају. Јер она и тада продужи чинити свакодневно своја уобичајена добра дела. И не само што она своју душу украшаваше лепотом и красотом врлина, него то чињаше и са душама других. Јер она врлинске људе утврђиваше још више у врлини, а грешне људе обраћаше ка добру и вођаше их покајању. Са тим циљем она је апостолски путовала на острво Кеју (у Егејском мору), где је раније подигла метох свога манастира и где су живеле неке од њених сестара монахиња, које са извесних разлога нису хтеле да живе у Атини. У овом метоху она остаде доста времена поучавајући монахиње правилима монашког живота, па се опет врати у Атину у свој манастир. Овде она опет појача своје богоугодне подвиге: обилно давање милостиње потребитима, гостољубље, свеноћна молитвена стајања и бдења, крајње уздржање, и друге врлине и подвиге.

Украсивши на тај начин себе богоугодним животом и мудрошћу, она би удостојена и дара чудотворства, што ће потврдити и овај случај, између многих других. Неки младић чобанин још од малена беше се одао крађи и другим пороцима. У њега због тога, по Божјем попуштењу, уђе ђаво, те се он потпуно наг скиташе по пећинама и горама. Када би по каткад дошао себи, он је одлазио у околне манастире надајући се да ће у њима наћи себи исцељења. Тако га на крају доведоше и у манастир свете Филотеје. Сажаливши се на њега светитељка га, после дуже и топле молитве, исцели од демона, и он потпуно оздрави. Она га затим поучи и замонаши, и он проведе остатак свог живота у покајању и подвизима, чему се сви дивљаху. Чувши за чудотворство ове блажене, многи из Атине и околних варошица и села долажаху к њој и добијаху душевна и телесна исцељења. Због силног узнемиравања од стране народа, а и због тога што монахиња биваше у манастиру све више и више и не беше довољно места за све, света Филотеја пође и подиже други манастир, то јест метох, мало даље од града Атине, на месту званом Патисија[11]. Нa том новом месту она често провођаше време у подвизима са својим сестрама, а понекад се подвизаваше потпуно усамљена у једној пећини при једном другом манастирском метоху недалеко одатле[12].

Такви беху богоугодни подвизи ове блажене: Богу је угађала, поробљену браћу своју тешила, заробљенице и немоћне жене и девојке штитила, сироте и болесне хранила и крепила. Због тога погани Турци нису могли да поднесу такво хришћанско живљење њено. Једнога дана, док је она била са сестрама у свом метоху у Патисији, и док је у цркви држала свеноћно бденије уочи празника светог Дионисија Ареопагита, изненада дођу неки Турци, који су је мрзели због њених богоугодних подвига, уђу у манастир њих петорица, зграбе блажену Филотеју и стану је дивљачки тући и мучити. Толико су је тукли и мучили да су је на крају оставили полумртву. Уплашене сестре монахиње узеше је тада и тајно однесоше на једно сигурније место, звано Калогреза, где такође беше један манастирски метох. Од тога догађаја светитељка није више могла да поврати своје здравље. Због великих болова и рана које су јој Турци задали, она је стално лежала у кревету. Но све то она је храбро подносила и смирено трпела, благодарећи Богу и славећи га што се удостојила да за љубав Његову и љубав невољне браће своје и она пострада. Пошто се тако прекали и опроба као злато у огњу она, после краћег времена, блажено се упокоји и пресели међу небеске хорове дана 19. фебруара 1589. године, удостојивши се двоструког венца, и подвижничког и мученичког.

Двадесет дана после њеног блаженог уснућа место где је лежало њено свето тело чудесно замириса. Тако исто када после годину дана би извршен пренос њених чесних моштију, нађе се тело њено потпуно цело и неповређено, као што се то види и до данашњег дана. Из тела јој излажаше благоухано миро, као јасан доказ њеног богоугодног и врлинског живљења, а на славу и хвалу Свеблагог и Свемогућег Бога и на част и похвалу наше чисте Православне вере. Њене свете и нетљене мошти касније су пренесене у олтар митрополијског саборног храма у Атини, где и данас почивају. На њен празник ту се окупља мноштво народа, и тада на челу свих осталих, отвара њен свети ковчег један од живих чланова фамилије Бенизелу, сродника свете Филотеје; а за њиме се сви остали верници поклањају њеним светим моштима. Њеним богоугодним молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.