Преподобни Исакије Далматски
После проналаска пречасног и животворног Крста Господа нашег Исуса Христа за царовања Константина Великог, многобројна змија и многоглави враг и свагдашњи ненавидник рода хришћанскога, нарочито самога Христа Спаситеља, и противник свете вере, својим зловештим лукавством унесе овакву пометњу у Цркву Божју: он нахушка зловерног и безаконог цара Валента да штити и распрострањује Аријеву јерес. Овај дакле злочестиви цар подиже гоњење на правоверне хришћане, и нареди да се свете цркве затворе да се у њима не би вршиле уобичајене Божанске Жртве, а неке цркве претвори у коњушнице, неке пак сруши до темеља. И ово гоњење продужаваше се дуго времена. И би у то време велико ридање и плач међу хришћанима, који се дању и ноћу мољаху Господу, да се смилује на Цркву своју свету, а над неправедним царем сатвори свој праведни суд и одмазду. Јер тада беше тако, као некада у дане светих Апостола када "цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве" (Д. А. 12, 1).
После извесног времена Бог Духом покрену на заштиту Цркве слугу свога монаха Исакија, као што је у старини покренуо пророка Данила на заштиту невине Сусане. Овај блажени Исакије најпре се подвизаваше у источној пустињи, подражавајући светог пророка Илију и проводећи живот подобан Анђелима. Сазнавши за гоњење Цркве од стране аријанаца и да им је зловерни цар поборник, он се веома ожалости, па оставив пустињу, он дође у Цариград да верне утврђује у побожности. Реч његова беше као горећа свећа, и Дух Божји почиваше на њему, и благодат небеска та обасјаваше. Видевши својим очима зла која зловерни цар и његови једномишљеници чињаху вернима, он мољаше Бога да погледа са висине светог престола свог на невине страдалнике и да им јави милосрђе Своје а да гордост гонитеља смири. И Бог, који је некада услишио угодника Свог Мојсија када се мољаше за људе злостављане Фараоном, услиша и слугу свог Исакија и устроји најезду варвара на злочестивог цара Валента. Наиме, варвари који у то време живљаху за Дунавом, сакупише велику војску, ударише на Грке и, освојив Тракију, приближаваху се Цариграду. Цар Валент би принуђен да сакупи војску и ступи у борбу са непријатељима. Али тада се њему деси оно што и цару Израиљском Саулу, непријатељу Давидовом: јер се Саул, по пророштву светог Самуила, не врати из борбе пошто разгневи Господа Бога.
Када цар Валент полажаше из Цариграда са војском, блажени Исакије изађе пред њега и громко му рече: Царе, отвори цркве правовернима, и Бог ће благословити пут твој! - Но цар му не одговори, већ се оглуши о њега као о простака и лудака, и не обративши никакву пажњу на његове рече, продужи пут свој. Сутрадан опет истрча блажени старац пред цара и рече му: Отвори, царе, цркве правовернима, па ће ти рат бити благополучан, јер ћеш победити непријатеље и вратити се здрав с миром.
Цар се замисли на ову опомену, и у њему се јави жеља да закључане цркве отвори правовернима, па се поводом тога стаде саветовати са саветницима својим. Но неки његов саветник - војсковођа припадник Аријеве јереси, саветова му да не слуша тог монаха него да га изгрди и отера. Цар заиста изружи старца и отера од себе с увредама и батинама, па продужи својим путем. Но трећег дана преподобни старац опет истрча пред цара, ухвати коња царевог за узде и стаде га усрдно молити и саветовати да отвори цркве, у противном прећаше му казном Божјом.
Догоди се да се ту налажаше дубока провалија, на чијем дну беше блато и растијаше трње; и када је у ту провалију упадала понека звер, она се није могла извући отуда, већ је тонула у блато и давила се. Цар нареди да у ту провалију баце монаха, да би у њој погинуо; а он продужи свој пут. Но свети Исакије, бачен у то трње и блато, би сачуван десницом Божјом и остаде неповређен, јер га ни трње не избоде ни блато не угуши: он лежаше у блату усред трња као на мекој постељи усред цвећа, благосиљајући и славећи Господа док се, по наређењу Божјем, не јавише три светла човека, који га извукоше из блата и изведоше из те провалије читава и здрава, и поставише на суво место. Учинивши то, три светла човека постадоше невидљиви.
Тада преподобни Исакије разумеде, да то сам Господ посла Анђеле Своје да га извуку из провалије. И павши на колена, он узнесе благодарност Спаситељу свом што промишља о слугама Својим и не оставља оне који Га се боје и уздају се у Њега. Пошто се дуго помоли Богу, и пошто се окрепи Духом Светим, он устаде, па другим путем похитавши, стиже цара и испаде пред њега. Угледавши га, цар се препаде и запрепасти, и не могаде од страха да говори. А светитељ му само рече: Ти си хтео да ме погубиш у трњу и блату, али ме Господ сачува жива и посла ми свете Анђеле Своје који ме изведоше из оне провалије. Послушај ме, дакле, царе, и отвори цркве правовернима, да би непријатеље победио и вратио се са славом. А ако ме не послушаш, онда се нећеш вратити из рата, него ћеш тамо погинути.
Цар се веома зачуди смелости монаховој и светлости лица његова, али га не послуша, пошто му срце беше окамењено и одвојено од Бога. И цар предаде преподобнога двојици великаша својих, Сатурнину и Виктору, и нареди им да га чувају у оковима. Притом им рече: Држите код себе овог брбљивог старца док се не вратим, па ћу га онда достојно казнити за његову безобразну смелост. - А преподобни Исакије, пун Духа Светога, распали се још већом ревношћу (као некада свети пророк Михеј против цара Израиљског Ахава), и викну к Валенту говорећи: Ако се вратиш у миру, онда знај, није Господ говорио преко мене. Кажем ти, царе, одвешћеш војску у рат, али нећеш одолети варварима него ћеш побећи испред њих, и бићеш ухваћен и жив у огњу спаљен. - Када светитељ то рече, цар јаростан продужи свој пут, а светитељ би бачен у окове.
Када се војска грчка срете са варварима и судари са њима, настаде страховит покољ. Тада по попуштењу Божјем, као што прорече свети Исакије, варвари победише Грке; много их паде од оштрице мача, а и сам цар Валент би рањен и, пошто не могаде да се одупре варварима, он се даде у бекство. Но варвари гоњаху Грке, секући их као траву, и примичући се самоме цару. А цар, бежећи само са једним саветником својим, оним аријанцем што му саветова да не послуша светог Исакија, приближи се до једног села, па видевши плевњу, сиђе са већ уморног коња и сакри се у тој плевњи са својим саветником. Али се не сакри од руке Божје која га кажњаваше, јер варвари, гонећи га, стигоше у то село, и сазнавши за Грке скривене у плевњи, они је са свих страна запалише, те изгоре сва до темеља. Тако погибе тај бедни цар и његов саветник.
После те битке, преостала грчка војска пође у сусрет римском цару Грацијану, који је долазио Грцима у помоћ. Дошавши, Грацијан постави Грцима за цара Теодосија, названог Великим. Теодосије одмах скупи војску, крену на варваре, победи их и прогна, и са тријумфом се врати у Цариград.
Међутим, ускоро после Валентове погибије неки грчки војници, не знајући за Валентову смрт, дођоше к окованом преподобном Исакију и рекоше му: Спремај се за одговор, јер ће се цар брзо вратити из рата, па ће те истјазавати и мучити. Светитељ им одговори: Ево седам дана прође откако осетих смрад од његових спаљених костију, јер је он, као што прорекох, спаљен огњем. - Чувши то, војници се уплашише. А после неколико дана стварно стиже вест о Валентовој погибији. Тада би ослобођен окова свети Исакије, и сви га стадоше поштовати као пророка Божјег.
Када нови цар Теодосије свечано уђе у Цариград, споменути великаш Сатурнин и Виктор обавестише га о преподобном Исакију, о његовој смелости и о пророштву. Удививши се таквоме мужу, цар нареди да са великом чешћу доведу к њему преподобнога. И поклони му се цар, поштујући га као великог угодника Божјег, и мољаше га да се помоли Богу за њега и за цело његово царство. А преподобни саветоваше цару да остане побожан, да Цркви поврати мир и да утеши гоњене. Цар послуша светитеља и учини како му рече: протера аријанце из Цариграда, чему се верни веома обрадоваше.
Блажени Исакије, узневши благодарност Богу за све, жељаше да се удаљи у пустињу на првобитно своје живљење. Али Сатурнин и Виктор умолише преподобнога да не одлази из престонице, него да остане ту, да би молитвама и поукама својим помагао хришћане. И светитељ пристаде на њихову молбу. У то време настаде спор између Сатурнина и Виктора, јер је сваки хтео да преподобни живи у његовом дому. Сазнавши за њихов спор, старац им рече: Чеда моја, ја видим љубав вашу према мени. А пошто желите да збринете моје смирење, зато вам кажем: ко ми први подигне обиталиште, ја ћу код њега провести све дане живота свог.
И обојица се одмах дадоше на посао да што пре подигну подесно обиталиште за Божјег човека. Сатурнин имађаше ван града једно дивно место, згодно за живот монаха. Ту он брзо подиже обитељ угоднику Божјем; и преподобни Исакије се ту настани. А исто тако и Виктор подиже изванредно обиталиште за светитеља, и веома туговаше што га Сатурнин предухитри. Дошавши к светитељу, Виктор га најусрдније мољаше да пређе код њега у келију. Но преподобни волије остати у Сатурниновој обитељи, а понекад одлажаше и код Виктора и провођаше по неколико дана, не желећи да га ожалошћава својим одбијањем.
Међутим, к преподобноме се стадоше стицати многи, желећи да монахују са њим. И сагради се велики манастир из средстава богољубивих људи, Сатурнина и Виктора. И преподобни постаде наставник и игуман многих инока, и користан учитељ мирјанима, упућујући их све на пут спасења и речју и примером свог врлинског живота. Према ништима он беше веома милостив. И када не би имао ништа да да просјаку, он је са себе скидао одело и давао. И многа друга добра и богоугодна дела он чињаше. Најзад, зашав у дубоку старост, он се приближи блаженој кончини својој. И сазвавши братију и поучивши их душеспасоносним стварима, он им уместо себе постави за игумана мужа чесна и света по животу, блаженог Далмата, по чијем се имену касније и та обитељ назва Далматска.
И тако, преподобни отац наш Исакије после многих својих богопријатних трудова, пресели се ка Господу на вечни покој, око 383. године. И слеже се сав град на његов погреб; и чесно тело његово би положено у цркви светог Првомученика Стефана; а света душа његова предстаде престолу Пресвете Тројице, у збору светих и преподобних отаца, и свагда моли с њима за нас Оца и Сина Светога Духа, јединог Бога нашег, коме слава вавек, амин.
