Свети апостол Тит

Свети апостол Тит родио се на Криту, од родитеља високородних, пошто вођаху порекло од цара критског Мироа, али зловерних, јер се држаху идолопоклоничког незнабожја. У почетку и сам Тит служаше истом незнабожју, и у младим годинама показа велику ревност у изучавању јелинских наука, и веома усрдно изучаваше дела древних философа и стихотвораца, као на пример Хомера и осталих. Но он провођаше живот непорочан и целомудрен. Иако није познавао истинитог Бога, он ипак беспрекорно чуваше девствену чистоту свога тела, као што нам доцније сведочи о њему свети Игњатије Богоносац у својој Посланици Филаделфијцима, називајући Тита девствеником; и Бога кога не познаваше вером, Тит почитоваше делима и угађаше Му.

Када Тит наврши двадесет година, он чу глас који му долажаше с неба и говораше: "Тите! ти треба да отидеш одавде и да спасеш душу своју, јер јелинско учење не води ка спасењу". - Пошто чу овај глас, Тит жељаше да га и по други пут чује, јер је знао да понекад и од идола бивају гласови и речи. Сада већ Тит не хте веровати идолима, пошто беше почео познавати демонску обману идолопоклонства. И проживе тамо још једну годину. Затим он доби у сну наређење од Бога, да прочита јеврејске књиге. После тог сновиђења он стаде тражити јеврејске књиге. Нашавши књигу светог пророка Исаије, отвори је и заустави очи на четрдесет првој глави која почиње овако: "Умукните преда мном, острва" ... Читајући ову главу, Тит нађе у њој неке речи које као да сам Бог говори самом срцу његовом, и то ове: "Ти си слуга мој, ја те изабрах, и не оставих те. Не бој се, јер сам ја с тобом; не варај се, јер сам ја Бог твој" (ст. 9 и 10); "Ја сам Бог твој, држим те за десницу и говорим ти" (ст. 13). На крају пак главе он прочита о идолској обмани ово: Међу идолима њиховим нема ни једнога ко би световао; и ако их упитам: одакле сте? не одговарају ми. Јер међу вама су они што их праве и што вас обмањују (ст. 28 и 29).

Ове и друге речи у књизи пророка Исаије бише за Тита као неки кључ који отвори врата ума његова ка познању јединог истинитог Бога и ка разумевању идолске обмане и заблуде незнабоштва. Од тога времена Тит гораше срцем к Богу, кога Јевреји почитоваху.

У то време на острву Криту, где живљаше Тит, пронесе се глас о Христу Богу који се јавио у телу, живи међу људима у Јерусалиму и чини дивна и неисказана чудеса; јер слава о Њему прохођаше све крајеве земље. Царски намесник Крита, који беше ујак Титу, договоривши се са угледним људима, посла у Јерусалим свога сестрића, овог благоразумног философа Тита, као способног да добро чује и схвати оно што говоре уста Христова, и да разговара са Њим, па да им по повратку подробно изложи све што је сам дознао о Христу.

Тит отпутова у Јерусалим, виде Господа Христа, поклони Му се, и праћаше Њега и ученике Његове, мешајући се са многима осталима из народа који су ишли за Господом; и беше очевидац чудеса која чињаше Христос; виде и спасоносно страдање Господа, а увери се и у васкрсење Његово. По вазнесењу пак Господњем, када Дух Свети сиђе на апостоле у виду огњених језика и они стадоше говорити на разним језицима, Тит чу њихову беседу и на критском језику, и чуђаше се, - као што о томе пише у Делима Апостолским: Дошљаци Крићани (међу којима бијаше и Тит) и Арапи, дивећи се и чудећи се, говораху један другоме: Чујемо их где говоре нашим језицима величине Божје (Д.А. 2, 11). - Доцније Тит све то исприча у отаџбини својој Криту.

Блажени Тит узе учешће и у служби апостолској. Када се врата вере отворише и незнабошцима (Д.А. 14, 27), и бише крштени најпре Корнилије капетан а потом и остали јелини, тада и Тит, пореклом од незнабожаца необрезаних, прими крштење од светог апостола Павла, ранијега Савла. Мада је и пре тога веровао у Христа, Тит се до тада не беше крстио, једно због тога што апостоли у прво време не примаху у Цркву необрезане, а друго што сам није хтео да се подвргне старозаветном обрезању, које су хришћани из Јевреја првобитно захтевали од свих незнабожаца који су ступали у хришћанску веру. При томе су хришћани из Јевреја говорили, да без обрезања нико не може добити спасење, као што о томе стоји написано у Делима Апостолским: Неки сишавши из Јудеје учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти (Д.А. 15, 1). Такви роптаху и на светог врховног апостола Петра због крштења Корнилија капетана и препираху се с њим што је ушао к људима који нису обрезани и јео с њима (Д.А. 11, 2-3). Када пак свети апостоли претресоше то питање на Сабору у Јерусалиму, они донеше одлуку по којој су незнабошци слободни од обрезања (Д.А. 15, 1-31); тада и блажени Тит приступи крштењу, пошто га већ нико није приморавао на обрезање, о чему и апостол Павле спомиње у Посланици Галатима, говорећи: Ни Тит, који беше са мном, и беше јелин, не би натеран да се обреже (Гал. 2, 3).

После крштења Тит би од осталих главних апостола посвећен за апостолску службу и увршћен у седамдесет мањих апостола, и послан са светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје међу незнабошце. И свети Тит пратијаше светога Павла, не само као ученик учитеља него и као љубљени син оца. Јер апостол Павле назива Тита својим сином, што се види из његове посланице самоме Титу, у којој свети Павле вели: Титу, правоме сину, благодат и милост (Тит. 1, 4). Путовао је свети Тит понекад заједно са светим Павлом, а понекад га је апостол Павле слао самог на проповед. Тако, на пример, апостол Павле је послао Тита у Далмацију, о чему свети апостол спомиње у Посланици Тимотеју, говорећи: Тит у Далмацију (2 Тм. 4, 10), тојест, би послан од мене на проповед Еванђеља у далматинске градове. Понекад је свети апостол Павле слао Тита са својим апостолским посланицама, као на пример Коринћанима, којима пише: Умолих Тита, и с њим послах брата (2 Кор. 12, 18). Још им пише и ово: Ми умолисмо Тита да као што је почео, онако и сврши благодат ову и међу вама (2 Кор. 8, 6). А додаје и ово: Хвала Богу, који је дао таково старање за вас у срце Титово (2 Кор. 8, 16). Нема сумње, Павлова духовна љубав у Христу према Титу огромна је, пошто га назива час сином час братом својим; а када се Тит задржи на путу, апостол Павле тугује за њим, говорећи о себи: Када дођох у Троаду да проповедам Еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господа, не имадох мира у духу своме, не нашавши Тита, брата свога (2 Кор. 2, 12-13). И уколико велики апостол туговаше духом без Тита, утолико се духовно утешаваше од његовог присуства. јер каже: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). И још вели: Још се већма обрадовасмо радости Титовој (2 Кор. 7, 13).

Проходећи многе земље са проповеђу Еванђеља Христова, свети апостоли дођоше на Крит, отаџбину Титову. Тада на Криту царски намесник беше Рустим, муж сестре Титове. Чувши проповед апостолску о Христу Богу, он се испрва подсмеваше. Али када умрли син његов би васкрснут апостолом Павлом, онда Рустим поверова у Христа и прими свето крштење са свим домом својим. И други многи од незнабожаца што живљаху на том острву, примише свету веру и крштење. А свети Павле постави блаженог Тита за епископа острва Крита и осталих оближњих острва, и поверивши му новопросвећене хришћане остави га тамо, а сам отпутова у друге земље да проповеда Христа незнабошцима. Дошавши у Никопољ, свети Павле написа посланицу светоме Титу, у којој га поучаваше добром управљању, и писаше му: Ради тога те оставих на Криту да свршаваш оно што је недовршено, и да постављаш свештенике по свима градовима, као што ти ја заповедих (Тит. 1, 5). - Објашњавајући ове апостолове речи, свети Златоуст вели: Међу онима што су били са Павлом Тит је био највичнији; јер да није био вичан, Павле му не би поверио цело острво, не би му наредио да доврши недовршено, не би потчинио његовом суду толике епископе, да није имао велико поуздање у овог мужа. - А пошто је свети Павле имао намеру да се задржи у Никопољу, он опет позива код себе Тита, пишући му у Посланици: Кад пошљем к теби Артему или Тихика, постарај се да дођеш к мени у Никопољ, јер сам намислио да онде зимујем (Тит. 3, 12). - И свети Тит оде к њему у Никопољ; и оставши с њим кратко време, поново би од Павла враћен на Крит.

После тога свети Павле би ухваћен у Јерусалиму, метнут у окове и послат у Рим. Чувши о томе свети Тит крену у Рим, да види страдалачки подвиг свога учитеља. Тит остаде у Риму до кончине светог апостола Павла; по одсечењу чесне главе његове од стране Нерона, Тит погребе чесно тело светог учитеља свог, па се поново врати својој пастви на Крит. Архијерејски престо свој свети Тит имађаше у једном од најбољих градова критских, званом Гортина. Блажени Тит се труђаше непрестано, обраћајући ка Христу јелине од заблуде њихове, поучавајући их речима и утврђујући веру њихову чудесима.

На острву Криту бејаше чувени идол богиње Дијане; на поклоњење овоме идолу долажаше мноштво јелина и приношаху му жртве. Једном свети Тит оде на то место у време незнабожачког празновања, и стаде сакупљеним незнабошцима говорити реч Божију, саветујући им да увиде идолску обману и обрате се к истинитом Богу. Али пошто народ не обраћаше пажњу на његове речи, то се свети Тит помоли Господу, и одмах паде тај идол и расу се у прах. То запрепасти све, и тога дана поверова у Христа пет стотина душа. Исто тако, када се по наређењу римскога цара грађаше на Криту велики храм идолски у част одвратног бога Зевса, и већ се грађење привођаше крају, апостол Христов Тит, пролазећи мимо то место, помоли се истинитоме Богу, и тај храм изненада паде и сруши се до темеља. И због овог чуда мноштво се јелина обратише ка Христу, и саградише прекрасну цркву у име Господа Исуса Христа, истинитог Бога.

Просветивши острво Крит и околна острва светлошћу свете вере, апостол Тит достиже дубоку старост и престави се ка Господу у деведесет четвртој години свога живота. На самрти својој он виде анђеле с неба где дођоше да узму душу његову, и лице се његово засија као сунце. Јер чији живот беше светлост свету, тога и смрт би почаствована обасјањем од Христа Спаса нашега.