Преподобни Герасим Јордански

Славни подвижник, преподобни Герасим родио се у Ликији. Још у младости обузет божанском мишљу, он огради себе страхом Божјим, и прими свештени монашки лик. Најпре оде у унутрашњу пустињу Тиваиде, у Египту, и тамо богоугодно поживе неко време у духовним подвизима. Затим се врати у своју постојбину Ликију. Потом оде у Палестину при крају владавине цара Теодосија Млађег, да се поклони Светим Местима, и тамо се настани у Јорданској пустињи, коју као светла звезда обасјаваше светлошћу својих врлина. Ту поред Јордана он касније и манастир подиже. У дане његовог боравка у Палестини, а за царовања Маркијана и Пулхерије, састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца против безбожног патријарха александријског Диоскора и архимандрита Евтиха, који су учили да је у Господу Христу једна природа, због чега их свети Оци проклеше.

После овог Сабора усташе неки јеретици нападајући овај Сабор, да је тобож одбацио догмате праве вере а обновио Несторијево учење. Такав беше неки монах Теодосије, присталица Евтихове јереси, чаробњачког расположења. Овај допутова у Јерусалим, и узбуни сву Палестину. Он заведе многе, не само просте него и свете људе. Он и царицу Евдокију, удовицу, супругу бившег цара Теодосија Млаћег, придоби за своју непобожност. И помоћу ње и многих палестинских инока које беше завео он прогна са престола патријарха јерусалимског блаженог Јувеналија (422-458), и сам уграби престо. Неки пак којима је досађивала пометња, стварана од стране лажног патријарха Теодосија, повукоше се у унутрашњу пустињу. То учини преподобни Јевтимије Велики, а за њим и остали свети Оци.

У то време јеретичком обманом би захваћен и преподобни Герасим, али се брзо исправи. О томе Кирил Скитопољски пише у Житију Јевтимија Великог ово: Беше тада у пустињи Јорданској један отшелник, по имену Герасим, који недавно беше дошао из Ликије. Он пређе све подвиге монашког живота, и јуначки војеваше против нечистих духова. И он, који побеђиваше и прогоњаше невидљиве ђаволе, би саплетен и заведен од видљивих ђавола - јеретика, и паде у Евтихову јерес. А кад чу за преподобног Јевтимија, о чијим је врлинама слава брујала на све стране, Герасим оде к њему. Преподобни Јевтимије се тада налазио у пустињи, званој Рува. И то би од велике користи по Герасима. Јер боравећи дуго с преподобним Јевтимијем он се храњаше спасоносним речима са медоточивог језика његовог и поукама о правоверју, те тако одбаци јерес и обрати се правој вери. И силно се кајаше због пређашње своје обмане.

Потом пресвети Јувеналије поново заузе свој престо, јер благочестиви цар Маркијан посла да ухвате лажног патријарха Теодосија, да би га предао суду због дела његових. Али он, сазнавши за то, побеже на Синајску гору, и сакри се. И опет засија правоверје у Јерусалиму и целој Палестини. И многи који беху заведени јересју, опет се обратише правој вери. И царица Евдокија, увидевши свој грех према вери, усрдно се покаја, и присаједини опет Православној Цркви.

Обитељ преподобног Герасима беше удаљена од светог града Јерусалима тридесет и пет стадија, а од реке Јордана једну стадију. У манастир је преподобни Герасим примао почетнике, а искуснијим оцима давао је отшелничке келије у пустињи. И таквих пустињожитеља беше под њим не мање од седамдесет. Њима преподобни Герасим беше прописао овакав устав за живот: пет дана у седмици сваки је сам проводио у својој пустињској келији, бавио се неким рукодељем, јео по мало сува хлеба, воде и урме; није било дозвољено ложити огањ у келији нити јести икакво вариво у току тих пет дана; суботом и недељом сви су долазили у манастир, и сабирали се у цркву на божанствену Лигургију, и причешћивали се пречистим и животворним Тајнама Христовим; затим су имали заједничку трпезу, с варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. А у недељу по подне опет је сваки одлазио у своју пустињску келију, поневши са собом мало хлеба, урме и крчаг воде, и палмово пруће за плетење котарица. Њихово нестицање и сиромаштво је било такво, да је сваки имао само по једну стару хаљину, којом је тело покривао, и рогозину на којој се одмарао, и глинени крчаг за воду. А заповест су имали од оца да, одлазећи из келије, не затварају врата него да келије остављају отворене тако да би свако могао, ако би хтео, слободно ући и узети коју жели од тих бедних ствари. И било је милина видети их како апостолски живе: у њих беше једно срце и једна душа, и ниједан од њих ништа не називаше својим, него им све беше заједничко.

Прича се и то да неки од тих пустињских отаца једном дођоше к преподобном Герасиму и молише га да им допусти да у својим келијама понекад ноћу запале свећу ради читања, и покаткад наложе огањ да би загрејали воду ради потребе. Светитељ им одговори: Ако хоћете да имате у пустињи огањ, онда дођите и живите у манастиру са почетницима, јер док сам жив ја нећу допустити пустиножитељима да ложе огањ.

Чувши за тако строги живот подвижника који беху под светим Герасимом, верни из града Јерихона прописаше себи закон, да сваке суботе и недеље одлазе у обитељ преподобног Герасима и односе свега колико манастиру треба: хране, и вина и осталога.

Сам преподобни Герасим беше толики подвижник, толики испосник да у Часни пост све до самог Ускрса ништа јео није, осим што је светим Причешћем крепио своје тело и душу.

Код овог преподобног наставника монаховао је и блажени Киријак Отшелник. О томе у његовом Житију каже се ово: Преподобни Јевтимије љубазно прими Киријака, провидећи да ће на њему почивати дарови Божји. И ускоро га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан светоме Герасиму, пошто велики Теоктист беше отишао ка Господу. А свети Герасим, видевши да је Киријак млад, нареди му да живи у манастирском општежићу и да проходи послушања. Киријак, готов на све трудове, труђаше се у манастирској служби по ваздан, а по сву ноћ стајаше на молитви, мало кад прибегавајући спавању. А пост његов беше: сваког другог дана јести хлеба и воде. Видећи такво уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше, и заволе га. А свети Герасим имађаше обичај да свету Четрдесетницу проводи у најзабаченијој пустињи, званој Рува, у којој је и преподобни Јевтимије некада боравио. Волећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, свети Герасим га је узимао са собом. И тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше светим Тајнама из руку Герасимових. И остајаху у пустињском безмолвију до Цвети. И тада се враћаху у обитељ са великом духовном коришћу у својој души. А после неког времена престави се преподобни отац наш Јевтимије. За ово престављање преподобни Герасим сазнаде седећи у својој келији, јер виде Анђеле Божје где с радошћу носе на небо душу преподобног Јевтимија. И уставши, узе Киријака и оде у Јевтимијеву лавру, и затече га где је скончао у Господу. И пошто сахрани чесно тело његово, он се са својим љубљеним учеником Киријаком врати у своју келију.

Овом великом угоднику Божјем послужи неразумни звер као разуман човек. О томе блажени оци Јован Мосх и Софроније пишу у Лимонару ово: Дођосмо у лавру аве Герасима. Она беше удаљена од Јордана једно поприште. Тамошњи монаси нам испричаше за аву Герасима да га једном у пустињи светога Јордана срете болестан лав, и показа му ногу своју у коју се беше зарио трн, због чега му нога беше отекла и беше пуна гноја. И гледаше лав у старца тужним очима, молећи га, иако не речима, оно својим смиреним изгледом, да га исцели. А старац, видевши у каквој се невољи налази лав, седе, узе му ногу, извуче трн из ње, и силан гној изиђе. Затим добро очисти рану, зави је крпом, и отпусти лава. А лав, пошто се исцели, не напушташе старца, него као ученик иђаше свуда за њим, тако да се старац дивљаше благоразумности звера. И од тада старац га храњаше, дајући му некад хлеба а некад сочива.

Оци у лаври имађаху једнога магарца, који са светог Јордана доношаше воду за потребе братији. И нареди старац да лав иде с магарцем да га пасе крај реке Јордана. Но једнога дана пасући магарца лав се прилично удаљи од њега, и заспа на сунцу. У том наиђе један човек с камилама, који је ишао из Арабије. Угледавши сама магарца без чувара, он га ухвати и одведе са собом. Када се лав разбуди, он потражи магарца, али га не нађе. И дође у лавру к ави Герасиму невесео и утучен што је изгубио магарца. А старац, помисливши да је лав појео магарца, упита га: Где је магарац? А он као човек стајаше ћутећи и гледајући у земљу. Старац га поново упита: Јеси ли га појео? Нека је благословен Господ, ти нећеш отићи одавде, него ћеш радити све што је радио магарац, служећи потребама манастирским. И од тада, по старчевом наређењу, на лава је товарен кантилион, тојест суд који је скупљао четири меха воде, и он је доносио воду са Јордана у манастир.

Једнога дана дође к старцу ради молитве један војник. Он виде лава где носи воду, и кад сазнаде разлог, сажали се на њега и даде оцима три златника, да купе магарца за своје потребе, а да лава ослободе од такве работе. И би купљен други магарац за манастирске потребе, а лав ослобођен.

И прође много времена, а онај трговац из Арабије, који одведе магарца, иђаше у свети град Јерусалим с камилама, да прода пшеницу. И магарца вођаше са собом. Кад трговац пређе Јордан, случајно га срете лав, који, угледавши магарца с камилама, познаде га, изненада рикну и јурну к њему. Трговац и они што с њим беху, угледавши лава, препадоше се и побегоше, а лав зубима ухвати узду, као што му је пре био обичај, и одведе магарца са три, пшеницом натоварене камиле, привезане једна за другу. Ричући од силне радости што нађе изгубљеног магарца, лав га доведе к старцу. А преподобни старац, осмехнувши се тихо, рече братији: Ми смо низашто грдили лава, мислећи да је појео магарца. И надену старац име лаву Јордан. И од тада лав често долажаше к старцу и добијаше храну од њега. И не одвоји се од лавре више од пет година.

А када преподобни ава Герасим оде ка Господу, и оци га сахранише, 475. године, лав тада, по промислу Божјем, не беше у лаври. Но после кратког времена дође и тражаше свога старца. А ава Саватије, ученик аве Герасима, видевши лава рече му: Јордане, старац наш остави нас осиротеле, и отиде ка Господу. И нуђаше му храну, говорећи: Узми и једи. Али лав не хте да једе, но често погледајући тамо-амо и иштући свога старца, преподобног Герасима, рикаше врло тужно. А ава Саватије и остали старци, гладећи га по леђима, говораху: Отиде старац ка Господу, оставивши нас. Али, говорећи тако не могаху га смирити да тужно не риче. И уколико га они више тешаху речима, он утолико тужније и јаче рикаше, и жалост своју изражаваше лицем и очима, не видевши старца. Тада му ава Саватије рече: Ако нам не верујеш, онда хајде с нама да ти покажемо место где старац лежи. - И одведе га на гроб, где преподобни Герасим беше сахрањен. А гроб се налажаше на пет стопа од цркве. И ставши поред гроба преподобног Герасима, ава Саватије рече лаву: Ево, овде је сахрањен старац наш. И клекнувши крај старчева гроба, ава Саватије плакаше. А лав чувши то, и видевши Саватија где плаче, и сам удараше главом о земљу, ричући силно. Затим, рикнувши страховито, он издахну крај старчева гроба. А ово би, не што лав имађаше разумну душу, него што Богу би воља да светог оца Герасима, који је Њега прославио, прослави не само у животу него и после смрти, и да нам покаже како су звери биле послушне Адаму у рају пре његовог пада и пре изгнања иа раја. - Толико Јован са Софронијем.

Из овога се јасно види како преподобни Герасим силно угоди Богу, коме од младости до старости послужи свим срцем, и пређе к Њему у живот нестарив, где, настањен са Светима, слави Оца и Сина и Светога Ауха вавек, амин.