Свети мученик Исидор

Прве године Декијева царовања изиђе заповест од цара да се у целој римској царевини попишу и преброје војници и саберу у пукове. Због тога пристадоше уз острво Хиос лађе војводе Нумерија, да би покупиле младиће за војну службу. У то време на острву Хиосу живљаше Исидор, родом из Александрије, снажан телом и храбар духом, а хришћанин по вери. Он провођаше богоугодан живот, јер се стално подвизаваше у посту, уздржању, целомудрију и у свима добрим делима. Он се одлучно удаљаваше од таштина и сласти овога света, и избегаваше незнабожачке нечистоте. Због своје снажности и храбрости он би узет у војску у Нумеријев пук.

У скоро време изиђе од цара нова заповест, да се сви хришћани морају клањати боговима римским; оне пак који се не буду хтели клањати, приморавати на то мучењем; притом, нарочиту пажњу обратити на војнике: сваког војника - хришћанина на сваки начин приморати да се поклони идолима и принесе им жртву, сагласно древном обичају римском. Тада неки стотник, коме беше име Јулије, приступи војводи Нумерију и оптужи блаженог Исидора да је хришћанин. Војвода одмах нареди да Исидора ухвате и доведу пред њега на суд. Када га доведоше, Нумерије га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Зовем се Исидор. Војвода га онда упита: Ти ли се то не покораваш заповести цара Декија и нећеш да принесеш жртву боговима? Свети Исидор му одговори: А ко су богови ваши, да бих им ја, хришћанин, принео жртву? Нису ли они - идоли глуви и слепи и немају никаквог чувства? На то војвода рече: О да зле и безбожне хуле! Заиста овај човек заслужује велике муке и казне! Светитељ онда рече: Стварно, ја треба да поднесем за Бога мог сваковрсне муке и смрт, да би ме Господ мој удостојио удела светих Мученика, који пре мене за свето име Његово пострадаше. Ја знам да никада не умиру они који верују у Њега и који се уздају у Њега. Јер тако рече Господ наш: Који верује у мене - живеће вечито (Јн. 6, 47.) Нумерије упита: Хоћеш ли ти, Исидоре, принети жртву боговима, да би остао жив, или нећеш? Светитељ одговори: Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власт. Стога ме мучи како хоћеш, јер имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сада живи у мени, и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу у Њему, и нећу престати да исповедам пресвето име Његово докле је дух у телу моме. Војвода му рече: Макар једном принеси жртву, потчињавајући се заповести царској, а после чини како хоћеш. Но светитељ одговори: Нећеш ме, безбожниче, преварити лукавством својим, јер ко се једном одрекао Господа свог, може ли се назвати верним Њему? Који је неверан у малом, и у многом је неверан (Лк. 16, 10). Но не дао Бог да ја и у помисли својој будем неверан и непријатан Господу мом! Војвода рече: Ја те лепо саветујем, Исидоре; послушај мој савет! Не послушаш ли ме, ја ћу те предати на љуте муке, и мучићу те дотле док не исповедиш величанство богова наших.

И војвода одмах нареди да четири војника без милости бију воловским жилама нагог светитеља, испруженог по земљи. Тако бијеном светитељу говораху присутни од народа људи: Покори се, Исидоре, царској заповести, да не би умро у мукама. Но светитељ им одговори: Ја се покоравам вољи и заповести Бога мог, Вечног Цара Небеског, и Њега исповедам и почитујем; Њега нећу оставити, нити Га се одрећи, да се и Он не би одрекао мене у дан Суда.

После бијења мучитељ дуго време наговараше светог Исидора на идолопоклонство час претњама, час ласкама, али без икаквог успеха, само се наслуша од мученика грдњи и увреда и за себе и за богове своје. Најзад, бесан од гнева, он рече мученику: Ја ћу наредити да ти отсеку језик. Светитељ одговори: Ако ми и језик отсечеш, ипак ми исповедање имена Христовог од уста мојих нећеш одузети.

И по мучитељевом наређењу мученику би отсечен језик. Али и по отсецању језика мученик говораше лепо, славећи Христа, истинитог Бога. А војвода, запрепашћен од ужаса, паде на земљу и изгуби језик, јер постаде нем. И кад га подигоше, са земље, он не могаше ништа говорити, само се рукама и мимиком споразумеваше. И затраживши хартију, написа на њој: Наређујем да се мачем отсече глава Исидору, пошто није хтео да се покори царској наредби.

Када то би прочитано мученику, он с радошћу узвикну, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што ме ниси удаљио од благодати и милости твоје! Славим Те, Владару, животе мој, и дисање моје! Певам Теби, Господе, сило моја, просвећење ума мога, јер си ми дао језик којим непрестано славим Твоју величину.

Џелат онда узе мученика и поведе га на посечење. Свети Исидор иђаше, радујући се и хитајући као безазлено јагње на своје заклање. Затим, погледавши на небо светлим лицем и веселим очима, он рече: Свети Господару, благосиљам Те што ћеш ме по доброти својој примити сада у насеље Твоје и у места покоја!

Када дођоше на место где се имало обавити посечење, свети мученик измоли од џелата време да се помоли Богу. И пошто се довољно помоли Господу, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен за Христа, који на крсту преклони пресвету главу своју за нас.

После посечења светог мученика Исидора, чесно тело његово би остављено непогребено, бачено да га пси и зверови поједу. Али пријатељ светог мученика, Амоније, потајни хришћанин, украде свето тело његово и, са осталом браћом по вери ископавши тајно гроб, погребоше га као скупоцено благо. Затим и сам Амоније угледа се на мученички подвиг светог Исидора, јер пловећи по Хелеспонту он у Кизику прими мученички венац. Касније пак, чесне мошти светога Исидора извади из земље нека благочестива жена Миропија, која беше дошла из Ефеса, помаза их скупоценим мирисима и, обавивши их чистом плаштаницом, положи их на чесном месту. Над овим светим моштима, пошто престаде гоњење на хришћане, би подигнута црква у име светог мученика Исидора. И од светих моштију његових даваху се исцељења болнима, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Свети мученик Исидор пострадао 251. године.