Свети новомученици пивски
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве канонизовао је 24. маја 2017. године жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. У Гојковића Долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља такође 7. јуна.
Коста Радовић, пјесник из Пиве, свједочио је 1969. године о злочину овако: „Никaдa нeћу зaборaвити Долa. То je нajвeћe стрaтиштe у Црноj Гори, голeмa и нeпрeболнa трaгeдиja пивског нaродa. Имaо сaм тaдa сeдaм годинa и сa двaдeсeтaк мjeштaнa из сeлa Борковића био сaм у збjeгу, сaкривeн од прогонитeљa, у jeдноj високоj пeћини прeко кaњонa Комaрницe. Сjeћaм сe дa су сe из Долa чули рaфaли и лeлeк коjи je прeсjeкaо нeбо и коjи никaдa нeћу зaборaвити. Кaдa сe лeлeк проломио, у пeћини je нaступио општи плaч. Био сaм збуњeн, ниjeсaм знaо штa сe догaђa, aли сaм осjeтио стрaшну jeзу и стрaх. Кaсниje су ми обjaснили штa сe свe дeсило… Тaj лeлeк мe обaвeзуje дa сe увиjeк сjeћaм нeсрeћникa коjи су убиjeни у Долимa, дa о њимa пишeм, дa нe дозволим дa сe зaборaвe“.
Милош Гломaзић (1907), свjeдок који је једини успио да утекне са стрелишта, поживио је 80 година: „Кaдa je нaишлa тa СС дивизиja, коja никогa живог ниje остaвљaлa испрeд сeбe, покупилa je свe стaновништво коje je зaтeклa. Порeд мене из кућe су одвeдeни и моја сeстрa Видa и осмогодишњи сeстрић Вeљо Вучуровић, коjи je дошaо у уjчeвину. Мог брaтa Сaву, коjи ниje хтио дa крeнe из кућe jeр je прeтпостaвио штa нам сe спрeмa, убили су у кући. Зajeдно сa њим убиjeни су и њeговa супругa, син и три кћeркe. Кaдa су их побили зaпaлили су кућу тaко дa сe ниje имaло штa сaхрaнити jeр je остaо сaмо пeпeо“.
Житије Свете мученице Јаглике Пивске и с њом пострадавших 45 мученика плужинских
Света мученица Јаглика је рођена 1926. године у Плужинама у Пиви, као друго од укупно осморо дјеце Крста Аџића и Стоје, која бјеше родом од Митрића. У свету тајну крштења увео је пивски прота, потоњи свештеномученик Јован Јоко Сочица, а кум на њеном крштењу је био Тодор Благојевић.
Породица њеног оца, за оно вријеме добростојећег сеоског домаћина, живјела је патријархалним тежачким животом, у заједници са исто тако многодјетном породицом Крстовог брата Јаша. Истинска хришћанска љубав међу браћом и слога њихових породица учинила је да они не дијеле очевину и да наставе живот у заједници.
Јаглика бјеше смјерна, кротка и побожна дјевојка, мудра у Христу и надалеко чувена својом љепотом. Висока, виткога стаса, дуге црне косе на увојке, уплетене у двије плетенице, високог чела, крупних очију, остала је упамћена као најљепша Пивљанка свога времена. Због њеног урођеног господственог држања, Пивљани, који је виђаху на саборима, посијелима и на другим народним светковинама говораху за њу да је “отмена као да је грађанка”.
Тежачки живот у породици је још у Јагликином раном дјетињству на њена плећа стављао обавезе које припадају одраслима. Као старија међу дјецом бринула је о млађој браћи и сестрама док им родитељи обављаху свакодневне тежачке послове. Уз то, као и све Пивљанке тога времена, и Јаглика бјеше добра везиља. Везла је јастуке и кошуље, шикала[1] пчеле; била ткаља, пластилица и чобаница.
Због начина живота, и многобројних дневних обавеза, у породици Аџића једини стални заједнички објед бјеше вечера. Она увијек почињаше молитвом, а дјеца, уколико би које од њих током молитве било немирно, одмах су кажњавана, најчешће родитељским укором. Недјељама, уочи празника светог Јована Крститеља (крсне славе Аџића), Задушница, Божића, Васкрса и других великих хришћанских празника, Јаглика је палила тамјан на маши[2] и њиме кадила кућу. То бјеше једна од њених редовних породичних обавеза, коју она свагда с пажњом и побожношћу извршаваше.
Њени родитељи, увидјевши љепоту и мудрост своје кћери, која бјеше завршила само основну школу, одлучише да је даље школују и због тога је послаше у Гацко код неких својих рођака. Али остварење тог њиховог наума прекину зло Другог свјетског поклања. Пљачке и опустошења разних војски које пролажаху Пивом, и глад као њихова последица, учинише да се открије још једна особина ове свете дјевојке – сналажљивост у опасним ситуацијама. Будући свјесна ризика који у таквим условима носи њена изузетна тјелесна љепота, Јаглика би замотала тијело у широке, прљаве и дроњаве крпе, запрљала лице и руке пепелом и гаром. Tако се она својим спољашњим изгледом претвараше у ружну сиротицу. Онда би се помолила Богу и, уздајући се у помоћ Мајке Божије, заштитнице пивског народа чији велелепни храм вјековима краси пивску земљу, заобилазила окупаторске страже и тајним путевима носила храну и остале најнужније потрепштине за родитеље, браћу, сестре и остале ближње. Тада стиже крваво прољеће 1943. године, када нацифашистичка неман почини злочине какве Пива није запамтила од свога постања.
„Тога злог прољећа све је било против иксана, па и вријеме. Хладније но игда у то доба године, умало љето, а стално киша, мирисало је више снијегу, бијаху с јутра слане, све обијели, каснила је трава а гора тек пупољаше“[3]. Човјекоубица од искони доведе у Пиву јединице Хитлеровог Вермахта састављене од људског звјериња „кога би се марва постидјела, а вепрови дивљи посрамили“. То бијаху: злогласна СС „Принц Еуген“ дивизија, коју чињаху банатски фолксдојчери и још злогласнија муслиманска СС „Ханџар“, у пивском народу упамћена као „Вражја“ дивизија, састављена од христомрзитеља и родомрзитеља што говораху српским језиком. Наоружани пакленом мржњом, ови Сатанини следбеници просуше по пивским селима крв невиних стараца, жена и дјеце. Они тако спровођаху у дјело Хитлеров план познат под именом „Шварц“, и наређење које је гласило: „Трупе треба да према становништву које би се показало непријатељским поступају безобзирно и са бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота“. И још: “Ваше је што на мачу добијете, жене, овце и оружје, а све друго нека ждере пламен”.
За свега неколико дана они на звјерињи начин побише око 1 100 Пивљана, палећи огњем и њих и њихова станишта и стоку хранитељку. Пивска нејач која утече ножу, метку и огњу сакри се у збјегове, у шуме и у ледне неприступачне пећине кањона Пиве, одакле, трпећи вапијуће муке од студени, глади и премора, напремасе гледаше како пламен гута њихове најмилије; и слушаше „лелек што горе пролама“. Нацифашистичке потјере тражаху их по шумама и пећинама и убијаху без милости. Пивске мајке сузних очију око крвничких ногу везиваху мараме са својих глава, молећи тако милост за своју дјецу, али крвници у њих, чак и у одојчад, без милости сасипаху плотуне из пушчаних цијеви. На највећем пивском стратишту званом Дола, за један сат времена ови богомрзитељи побише преко 520 пивских мученика, међу којима бјеше и сто седморо дјеце. У том крвавом пиру само из пивског братства Благојевића пострада 220 мученика. Тек двадесетак година од тог страшног догађаја из овог страдалног братства први момак стаса за војску а прва дјевојка за удају.
Тих страшних дана заувијек се затријеше многе пивске породице, а братство Веруна од тада више не постоји у Пиви. Тада мученички за Христа пострада и игуман манастира Пива Иларион Мијатовић, а пивског проту свештеномученика Јована – Јока Сочицу живога спалише, заједно са попадијом Марицом, снахом Вукосавом и четворо мале унучади: седмогодишњим Ратком, шестогодишњом Маријом, четворогодишњим Радом и двогодишњим Јоком.
Фолксдојчери из “Принц Еуген” дивизије бјеху и у Плужинама, у кући бригадира Јока Аџића заточили групу од неколико десетина Пивљана, под изговором легитимисања, а у стварности с намјером да их побију. То углавном бијаше нејач: старци, жене и дјеца. Међу њима се налазаше и Јаглика, заједно са својом породицом. Видјевши страх, сузе, глад и сву муку својих ближњих, она се помоли Богу, тајно искраде и оде код рођака у збјег да страдалницима донесе мало хране. Није прошло много времена, а она се врати са нешто хљеба и млијека. Тиме она наговијести да их неће оставити до последњег издиханија, што ће се убрзо и показати када је свјесно и одлучно кренула на своју Голготу.
Међу њиховим тамничарима бјеше и један човјек са савјешћу, официр Вермахта, неки Андерс из Јужног Баната, који позна Даринку, жену учитеља Божа Аџића, Јагликиног рођака, с којим се знао из времена заједничког школовања. Видјевши да се ради о нејачи, претежно дјеци, женама и старим и изнемоглим особама, он их изведе у оближњу церову шуму и рече им: “Немам ни срца ни душе да вас побијем. Идите, бјежите! Ту сам са своја два вјерна војника, пуцаћу преко вас, а ви бјежите и не крећите се преко дана да вас не види наш командант, па да вас поново не ухвати и побије”.[4] Јагликин отац Крсто захвали му ријечима: “Хвала ти високо, господине”! Колона невољника крену навише кроз церовину, ка колибама у Долу Гојковића, док преко њихових глава фијукаху пушчана танад. Ту се зауставише и уђоше у колибе да се колико-толико осуше и накратко окријепе од премора, глади и студени. Одлучише да замијесе мало хљеба и скроба, да се нахране, па да онда наставе бјежанију, ни сами не знајући у ком правцу. И у томе их затече ноћ. У договарању куда да крену, умор и сан их савладаше и тако на том мјесту дочекаше зору. У расвит се пробудише с намјером да одмах иду у збјег, али већ бјеше касно за то, јер се изнад њих, на ободу села појавише до зуба наоружани столачки муслимани, припадници СС “Ханџар” дивизије.
Надојени мржњом према Христу и Његовим вјернима, они их похваташе и кундацима утјераше у колибу Обрена Гојковића. У општем метежу, врисци жена и дјеце, те вици и псовкама острвљених христомрзаца, Анђа Лубурић успје некако да се искраде и са собом скрајне Јагликину млађу сестру Виду. Њих двије сакрише се у крошњу оближњег дрвета, из које са страхом и ужасом посматраху шта се даље догађаше са збјегом. Бог је тако хтио, да би касније имао ко да потомству истинито свједочи о том страшном догађају. Пошто добро запријечише врата, зликовци запалише колибу у коју претходно бјеху утјерали пивске страдалнике, међу којима и Јагликине родитеље и њену малољетну браћу: Милорада (рођеног 1934.), Момчила (1936.) и Душана (1938.). Једино Јаглику двојица зликоваца одвојише на страну. Док из покисле сламе куљаху ватра и црни дим, а из колибе одјекиваху писка престрављене дјеце и кашаљ старијих и изнемоглих, Јаглика се отимаше из руку похотом помрачених крвника, који бијаху наумили да се насладе њеном тјелесном љепотом. Но они је чврсто држаху и свађаху се и препираху на чистом српском језику: “Моја је! – није него моја!”. Схвативши да зликовци намјеравају да је обешчасте, док јој мачеви бола и туге раздираху срце и душу, ова дивна дјева Христова се надљудском снагом отрже из гвозденог стиска два пара безбожничких руку. Попут лаконоге срне она поскочи према вратима колибе у којој су живи горели њени родитељи и браћа, отпријечи врата и уђе у огањ, а кроз огањ у вјечно и непролазно Царство Божије. За тај њен свети подвиг Христос Господ награди је двоструким вијенцем дјевствености и мучеништва.
На том страшном мучилишту пострада укупно 46 плужинских мученика, међу којима бјеше 29 дјеце. Поред Јаглике, њених родитеља Крста (рођеног 1885.) и Стоје (1900.), и њене малољетне браће, пострадаше још и Аџићи: Даринка (1916.), Гроздана (1938.), Вуле (1939.) и Ненад (1943.), Стана (1909.), Љубица (1927.) и Љубинка (1943.); Гојковићи: Новка (1876.), Иван (1903.) и Милица (1901.), Милица (1904.) и Новак (1939.), Марица (1898.), Вида (1895.); Лубурићи: Новка (1885.), Сара (1911.), Момир ((1937.), Даница (1939.) и Милош (1941.), Милева (1910.), Љубица (1927.), Видосава (1930.), Данило (1932.), Јован (1934.), Матије (1936.), Обрад (1938.) и Радмило (1940.); Маловић: Аница (1938.); Ниношевићи: Милица (1885.), Сара (1906.), Милева (1937.), Олга (1938.), Ратко (1939.) и Светозар (1940.); Сочице: Цвијета (1914.), Анђа (1935.), Босиљка (1937.), Радојка (1938.) и Стеван (1940.), и Томана (1890.).
Када злочинци одоше из Плужина, Пивљани на мјесту Јагликиног страдања затекоше стравичан призор: пепео и остатке мученичких костију свете Јаглике и с њом пострадалих плужинских мученика. По положају већег згрченог костура над другим мањим, познаше међу осталим костурима да је Јагликина мајка Стоја сагорела док је тијелом штитила најмлађег сина Душана. Њихове свете остатке Пивљани пажљиво сакупише и чесно погребоше у заједничку гробницу пред плужинском црквом светог Јована Крститеља.
Света мученица Јаглика Пивљанка пострада 24. маја по старом, односно 6. јуна по новом календару 1943. године Господње.
Боже свих светих мученика српских, који кроз вјекове пострадаше за праву вјеру и народну слободу, молитвама свете мученице Јаглике Пивљанке помилуј нас грешне и спаси, благи, душе наше. Амин.
С благословом Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, по сачуваним свједочењима оних који преживјеше Пивску Голготу из 1943. године, и по казивању 87-годишње Јагликине сестре од стрица Милуше Аџић, удате Мићановић, ово житије свете мученице Јаглике и с њом постадавших 45 мученика плужинских написа Рајо Војиновић током Недјеље Христових страдања 2014. године Господње.
[1] Шикати – умиривати, успављивати (кад мајка успављује дијете она понавља тихо, у ритму њихања дјетета у наручју: шшш!-шшш!). У Пиви се овај израз употребљава и за умиривање пчела приликом ројења.
[2] Маша – метална лопатица за жар.
[3] Из казивања преживјелог у покољу
[4] Овај поступак њемачког официра на крају рата посвједочиће пред судом за ратне злочине у Београду Пивљанин Лале Цицмил, што ће Андерсу спасити живот.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
