Свети Методије Цариградски

Светитељ Христов Методије беше родом са Сицилије. Још у младости он прими монашки образ, и веома напредоваше у многим врлинама. За царовања Лава Јерменина, иконоборца, он беше у звању апокрисијарија код свјатјејшег Никифора, патријарха цариградског. Патријарх Никифор посла светог Методија к папи у Рим поводом неких црквених послова. Свети Методије се намерно задржа дуго у Риму, пошто злочестиви цар Лав отера свјатјејшег Никифора са патријаршијског престола и место њега постави свог једномишљеника јеретика иконоборца Теодота Милисијског, названог Каситер. А кад погибоше цар Лав и лжепатријарх Теодот, свети Методије се врати из Старог Рима у Нови. У чину презвитера он служаше Господу у светости и правди, и стално се бораше против иконоборачке јереси, која у то време беше веома јака: јер после Лава Јерменина на царски престо ступи, такође јеретик иконоборац, Михаило Валвос или Травлос, а патријаршијски престо држаху људи непобожни.

И блажени Методије узе на себе велики подвиг, препирући се са јеретицима и посрамљујући их. Због такве делатности његове, злочестиви цар мучаше у оковима и тамници светог Методија, као што о томе тврди Зонара. Он каже да се Михаило Травлос у почетку свога царовања показа добар, јер многе свете оце, које Лав Јерменин беше због иконопоштовања послао у заточење, он ослободи заточења и окова; али после доста времена он одбаци то лицемерно добротворство и, не скривајући своје злобно зловерје, стаде гонити православне. Поред многих других који љуто пострадаше од њега, он се са нарочитим бесом окоми на светог Методија и на епископа сардијског Јевтимија. Због поштовања икона он Јевтимија посла у прогонство, а светог Методија затвори у тамницу у Акрити. Исти Зонара овако описује зловерје цара Михаила Травлоса: он у свему подражаваше цара Копронима; благонаклоњен Јеврејима, он наређиваше да се пости субота; не верујући у васкрсење мртвих, он исмеваше наду на блажени живот за гробом; подсмеваше се светим пророцима; говораше да ђавола нема; прљаве телесне грехе не сматраше за грех; држаше да ће Јуда Издајник бити спасен, и поштоваше га као светог; мудрост књижну веома ненавиђаше, и не допушташе родитељима да децу своју дају у школу, да не би, изучивши тајне Светога Писма, изобличили његово безумље, него да као незналице и неучени следују његовој јеретичкој заблуди.

Тако говори Зонара. Свети Методије се јуначки супротстављао зловерном цару, као мудар и вичан зналац Светога Писма, православних догмата и предања светих Отаца. Због тога је као исповедник истине подносио не само окове и тамнице него и ране.

После смрти Михаила Травлоса зацари се његов син Теофил наследник не само престола него и зловерја свога оца. Теофил многе умори за побожно поштовање светих икона. Но пошто је волео књижну мудрост, он обнови запустеле у Цариграду школе и нареди да се у њима ради. Он и светог Методија пусти из заточења на слободу, као што о томе пише грчки историчар Михаило Гликас: На нов и чудесан начин Бог изведе Методија из мрачне тамнице. Из љубави према знању, Теофил је често проводио време у читању књига. Једном му дође до руку књига, чија му садржина беше мало разумљива; неко му од блиских рече да нико не уме тако зналачки објашњавати тешка места у књигама као Методије, затвореник у тамници у Акрити. Цар одмах посла наређење да му из тамнице доведу светог Методија. Пошто се виде са светим Методијем и поразговара с њим, цар се увери да је Методије заиста мудар човек, и пусти га на слободу из уважења према њему.

Добивши слободу, свети Методије се опет стаде препирати са јеретицима, учећи да светим иконама треба одавати достојно поштовање и поклоњење. Тиме он понова навлачаше на себе гнев иконобораца. За ову делатност светог Методија дознаде и цар, и веома се гневљаше на њега, али скриваше своје незадовољство до згоднијег времена. У те дане Грци беху у рату са Сараценима, и појави се потреба да сам цар отиде међу војску на ратиште. Полазећи ка војсци, цар поведе са собом и светог Методија, једно као ради молитве, друго ради честих разговора о Светом Писму и решавању тешких питања из њега, пошто се цар беше уверио да их свети Методије мудро решава. У самој пак ствари, цар поведе са собом угодника Божјег бојећи се да у престоници, ако у њој остане свети Меотдије, не букне народна побуна против иконобораца: јер преподобни беше омиљен у народу као човек свет и учен, који се изврсно разуме не само у духовним стварима него и у грађанској управи. Зато га цар и не остави у престоници за време свога одсуства, него га поведе са собом.

Али, по попуштењу Божјем, Измаиљћани победише Грке и уништише сву војску Теофилову, тако да он сам једва утече са нешто мало преостале војске. Тада злочестиви цар јавно показа свој гнев против светог Методија, који је дотле скривао у срцу, рекавши: Бог зато и дарова победу непријатељима нашим што се међу нама налазе идолопоклоници. - Говорећи тако, овај бедник свете иконе називаше идолима. Против тога устаде свети Методије и рече: Господ допусти непријатељима победу над хришћанима, јер се разгневи на хришћане зато што Га бешчесте на светим иконама Његовим.

Бесан од гнева, цар наложи тешке ране на светог Методија, па га онда посла у заточење на једно острво. Тамо нареди да га са два разбојника затворе у гробној пећини, дубоко под земљом ископаној, куда ни сунчев зрак није допирао. Тако свети Методије постаде живи мртвац, боравећи у недрима земље и благодарећи Бога, као Јона у китовом трбуху. А једноме рибару беше наложено да му доноси храну, и то врло оскудну, тек да не умре од глади; јер су мучитељи желели да му се продужава живот, како би се што дуже злопатио у том гробу.

У то време цар Теофил подвргну мукама због поштовања светих икона још два света исповедника: Теодора и Теофана; на њиховим лицима бише усијаним гвожђем урезане речи о њиховом поштовању светих икона, после чега их цар посла у заточење. Пут их је водио поред оног острва, на коме је свети Методије тамновао у гробној пећини. Сревши се случајно на путу са оним рибаром који храњаше сужња, свети исповедници сазнадоше од њега све подробно о светом Методију. Али пошто им беше немогуће да се виде с њим, јер људи што их вођаху у заточење беху веома строги, то свети Теодор и Теофан написаше по овом рибару поздрав светом Методију у кратким стиховима: "К живоме, који као мртав седи у гробу; к земноме, који обилази небеске крајеве; к ономе који окове носи пишу оковани који имају лица нацртана".

Прочитавши овај поздрав, и сазнавши од рибара о подвизима светих страдалника, свети Методије се утеши духом, и заблагодари Богу што их укрепи на такав подвиг. Па им и он отписа у сличним стиховима овако: "Оне који су уписани у књнгу незаборава на небу, " од којих сваки има лице исцртано; те сужње поздравља онај који је пре смрти погребен и окован".

У тој гробној тамници свети Методије проведе све до смрти цара Теофила; и када њега истински мртвога прими гроб у себе, тада овог живог мртваца гроб изригну из себе, као некада кит Јону из утробе своје, и дарова га свету. Када смрт покри очи Теофилу гробним прахом, и када гробом затвори његова погана уста и ћутање наложи на његов богохулни језик, тада славни исповедник понова угледа светлост дана и понова отвори уста своја за проповедање побожности.

После Теофилове смрти зацари се његов син Михаило III, са својом мајком Теодором, која и управљаше царевином због Михаилова малолетства. Примивши управу над царством, царици Теодори беше прва брига мир Цркве Христове, који беше силно нарушен иконоборством. Од дана првог цара иконоборца, Лава Исавријанца, па све до смрти Теофилове, прође сто и двадесет година; за то време икона Христова била је срамоћена од хришћана; и Христос Бог, разгневљен и срдит, допуштао је не мала зла на хришћанско царство. У те године Сарацени заузимаху многе хришћанске покрајине, пљачкаху их, и многе житеље у ропство одвођаху. Тих година се и грчкоримско царство раздели на два царства; а раније је цар Новога Рима, или грчки, владао и Старим Римом, те Исток и Запад беху уједињени под скиптром грчкога цара. Али услед јачања иконоборске јереси, и услед љутог мучења и убијања безбројних исповедника побожност од стране иконобораца, Запад се отрже испод власти грчких царева, поставивши себи свог сопственог цара. Стога грчки цар би принуђен владати само Грчком, и то не целом, пошто Сарацени беху заузели Палестину са светим градом Јерусалимом, Сирију, Арабију, и Египат са припадајућим му областима. Све то Бог допусти због грехова хришћана, који отпадоше од истинске побожности и у јерес залуташе, те свете иконе наружише. Имајући то у виду, побожна и пуна богонадахнутог разума царица Теодора приону свим срцем да у хришћанском царству истреби проклету јерес иконоборску и да правоверје утврди, повративши светој Цркви побожно поштовање светих икона као најлепши украс невесте Христове. Стога она нареди одмах да се пусте из окова и тамница и врате из прогонства сви исповедници побожности, да дођу у Цариград на Сабор, који би са доличном чешћу вратио свете иконе у храмове Божје. Тада и свети Методије би изведен из гробног затвора. На патријаршиском пак престолу још сеђаше, као мрзост опустошења на месту светом, лжепатријарх Јован, звани Аније, јеретик и врачар, доведен царем Теофилом на престо. Пошто свети оци не жељаху да опште с њим, то благочестива царица Теодора лиши престола тог лжепатријарха и одагна га из Цркве као дивљег вепра из винограда. Тада по благовољењу Божјем би изабран за патријарха свети исповедник и мученик Методије и узведен на престо уз неописану радост свих православних (843. године).

Ово постављење светог Методија за патријарха, које би више по Божјем него по људском избору, било је још раније предсказано пророштвом преподобног Јоаникија Великог, о чему у његовом житију пише овако: Једном игуман манастира Агавронског Евстратије упита преподобног Јоаникија: Оче, докле ће свете иконе бити гажене? и докле ће трајати то да се оне не враћају Цркви, да се гонитељи повећавају, и да Христово стадо дивље звери разграбљују? - Свети отац Јоаникије одговори: Почекај још мало, брате, па ћеш видети силу Божију: црквену управу примиће неко по имену Методије; он ће Божанственим Духом управљати Црквом, и јереси истребити, и православним догматима Цркву утврдити, и тишину и једномисленост завести; а оне који се противе, смириће десница Вишњега.

Ово пророштво преподобног Јоаникија очигледно се зби на светом Методију. Јер по смрти цара Теофила он би постављен за патријарха цариградског, као достојан таквог великог чина, као чврсти стуб правоверја и непоколебљива тврђава побожности, као мучеништвом украшен војник Христов, од Бога предназначен и од прозорљивог мужа предсказан за велику архијерејску службу. Свети Методије са благоверном царицом Теодором сазва у Цариграду помесни сабор светих отаца, који потврди православне догмате светог Седмог Васељенског Сабора, сазваног против иконобораца у Никеји за царовања Константина и Ирине. Оне пак који не примају догмате тог Васељенског Сабора помесни сабор предаде по други пут анатеми. Обрадовавши православне, преобративши црквену смутњу у мир, буру и узнемиреност - у тишину, оци сабора веома свечано унеше чесне иконе у Цркву у прву недељу Свете Четрдесетнице. И би велика радост не само у Цариграду него и у свима местима поднебесја где се налажаху православни хришћани. То би 843. године.

Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија. У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу, великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше, рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину, она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха. Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!

Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима, патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица, патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима самима на срамоту и понижење.

Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није, него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда, сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он, дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: "Од сада ти нећеш више осећати телесну греховну пожуду". Ја се одмах тргох из сна и нађох себе са онаквом повредом какву ви видесте.

Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија. Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.

Но противницима светог Методија не би дано оно што Давид моли од Бога грешницима: Покриј лице њихово срамотом, да би тражили име твоје, Господе! (Пс. 82, 17). Ослепљени злобом и окамењена срца, они ранијим злим делима својим додадоше друга зла дела, не мање зла од ранијих. Гореспоменути лжепатријарх Јован - Аније, виновник свих зала, беше послат на покајање у један манастир. А када за боравка свог тамо виде где се после иконоборске пустоши свете иконе Христа Спаситеља, Пречисте Богородице и светих Анђела обнављају од стране побожних ревнитеља, он нареди своме ђакону да тим светим иконома избоде очи. Ђакон поступи по наређењу. О томе би обавештена благоверна царица Теодора. Ревнујући по Христу Богу, она нареди да самом лжепатријарху избоду очи. Али, умољена од неких сенатора, она ту казну замени бичевањем: нареди да се лжепатријарху даду двеста удараца јаким бичевима, ма да заслужује безбројне муке и многе смрти. Утолико пре што је он за време своје насилничке власти многе православне смрћу уморио, па чак и у заточењу налазећи се не престаје бешче стити свете иконе.

Свјатјејши патријарх Методије, после свих црквених смута и после многих невоља својих које претрпе ради иконе Христове, остало време живота свога у миру и тишини управљаше црквеном крмом, украшавајући патријаршијски престо цариградски својим ангелоликим лицем и ангелоподобним животом, и стадо словесних оваца Христових мудро напасајући и пашом богонадахнутих учења насићујући. Под његовим утицајем растијаше из дана у дан поштовање светих икона, којим се у самој ствари указивало побожно поштовање оним лицима која су изображена на иконама. Уједно са тим свети патријарх се стараше да се у Цариграду понова одаје достојно поштовање и чесним моштима светих угодника Божјих, као што је раније било. Јер у дане иконоборачке власти, заједно са светим иконама и чесне мошти светаца беху бешчешћене, пљуване, ногама гажене, по трговима вучене и исмеване, у блато и ђубре бацане, огњем спаљиване и у воду потапане. Једино се читаве сачуваше оне мошти, које рука благочестивих брзо сакри од руку злочестивих закопавши их у земљу. Све је то довело дотле да се у Цариграду није могло ни чути о моштима светих угодника Божјих. Стога се светитељ Христов Методије постара да Цариград понова обогати чесним моштима и да православне научи достојном поштовању светих моштију. Пре свега он свечано пренесе у престоницу мошти преподобног Теодора Студита, које осамнаест година после његовог престављења беху целе и нетљене. Затим пренесе у Цариград чесне мошти господина свог, светог патријарха Никифора, које дотле почиваху у месту заточења његовог.

Најзад, свети Методије као скупоцено благо припремаше цариградској цркви и своје многорадно и многострадално, чистотом освећено тело у нетљене мошти, јер се већ приближи к блаженој кончини својој, коју и сам предвиде и коју му пророчки предсказа преподобни Јоаникије. Предсказавши му најпре патријараштво, свети Јоаникије му затим предсказа и кончину. Пошто обојица беху прозорљиви Духом Светим, они један другоме предвидеше чесно престављење, о чему се у житију преподобног Јоаникија говори овако: У петој години царовања Михаилова, свети отац Методије патријарх, провидећи блиски одлазак ка Господу преподобног Јоаникија, дође к њему са својим клиром, просећи од њега благослов и молитве. Преподобни Јоаникије, после дугог разговора са светим Методијем, и пошто поучи православној вери оне што беху дошли с њим, пророкова патријарху Методију да ће и он ускоро после његове кончине прећи из временског у вечни живот. Затим, сатворивши молитву и давши један другоме последњи целив, они се растадоше. Патријарх се врати дома, а преподобни отац Јоаникије остаде у својој келији молећи се и спремајући се за своју кончину. А у трећи дан по одласку патријарховом, преподобни и богоносни отац наш Јоаникије пређе ка Господу четвртог новембра. У осми пак месец по његовом престављењу, и свјатјејши патријарх Методије се упокоји у Господу четрнаестог јуна 847. године. И тако се зби пророштво преподобног Јоаникија, којим прорече да ће после његове кончине и сам патријарх ускоро отићи у вечност.

Када се свети Методије пресели ка Господу, у цариградској цркви би велики плач и ридање за њим, јер се лиши тако великог оца и васељенског светилника. И би погребен чесно, као што и приличи тако великом по животу и служењу архијереју.

Свети Методије пасао је Цркву Христову четири године и три месеца, и затим прешао у бесконачни живот; и увршћен у лик светих јерараха, он предстаде Пастиреначалнику и Великом Архијереју, прошавшему небеса, Господу нашем Исусу Христу, од свих светих слављеном Богу, коме и од нас грешника нека је част и слава, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.