Свети мученик Јакинт Цезарејски

За царовања цара Трајана у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке. У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске, и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима. Једном о неком празнику у част гадних богова цар Трајан свенародно приношаше жртве идолима. Дивни јуноша Јакинт не пође са царем к идолима већ остаде у двору, и повукавши се у једну одвојену малу одају усрдно се мољаше једином истинитом Богу. То примети Јакинтов вршњак Урвикије, који такође беше коморник. Прислушнувши Јакинтову молитву, Урвикије оде и достави цару да Јакинт, преступајући заповест царску, моли се неком Исусу Христу и назива Га Богом.

У то време цар Трајан обедоваше на погани празник пред целим народом. Наредивши да му доведу Јакинта, цар му пружи идоложртвено месо, заповедајући му да пред њим једе. А врли војник Христов Јакинт, прекрстивши се, рече цару: Мени хришћанину не доликује да једем оскрнављено; ја бих желео да и ти оставиш заблудно служење идолима, демонима празновање и погане жртве, и да познаш јединог истинитог Бога, и да Њему служиш.

Сви који јеђаху са царем и који му служаху, видећи такву смелост младића Јакинта, запалише се гневом против њега, а цар му рече: Младост твоја, Јакинте, чини те гордељивим, и ти ли, недостојни, учиш мене да не служим отачким боговима него некаквом Христу, кога не знамо ни ми, нити Га оци наши знађаху? - Одговори свети Јакинт: Ти не знаш Христа, јер си недостојан да познаш Њега, истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима, који је даровао људима светила небеска, и који је саздао човека по образу Свом. Истину говориш о себи када кажеш да не знаш Њега, кога и оци твоји, као деца гнева, не познаше. А ја сам рођен и васпитан од благочестивих и христољубивих родитеља, и научен да Му служим и да Му се клањам.

Разљутивши се на светитеља због таквог одговора, цар нареди присутним слугама својим да га бију по устима. Слуге одмах скочише на Христова мученика и стадоше га жестоко бити не само по устима него и по образима; а када он паде на земљу, они га свирепо газише ногама, говорећи: Како смеш тако дрско одговарати цару?

Затим нареди цар да престану бити мученика. А свети мученик лежаше на земљи и не могаше устати од љутих батина и гажења ногама. Међутим Трајан нареди да се мученику силом гурају у уста идоложртвена јестива. Али свети мученик Христов, чврсто стиснувши зубе и уста, никако не допусти да му се угура идоложртвена гадост. Тада нареди цар да мученика окују у железне окове, да му забију ноге у кладе и затворе у тамницу.

Сутрадан цар, продужујући заједно с народом празновање истог поганог празника, нареди да се на видном месту поређају сва оруђа за мучење и да се из тамнице доведе мученик Јакинт ради саслушања. Када свети мученик би доведен, Трајан га упита: Хоћеш ли се, младићу, покорити нашој наредби или ћеш и надаље остати упоран? Предвиђам да ће те гордељиви ум твој довести до страшних мука; боље је, послушај ме и принеси жртву боговима, ако не желиш да погинеш у жестоким мукама. - Али слуга Христов, остајући душом и телом тврд као дијамант и имајући силу Господњу која му помагаше, одговори Трајану: Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог; а бесима твојим нећу принети жртву, и претње се твоје не бојим, јер ниушта не сматрам муке, и ти нећеш моћи приморати на ваше безбожје мене, слугу Христовог: нити ћеш ме преластити да ради краткотрајног живота оставим вечни живот. Чини са мном што хоћеш!

Бесан од јарости, цар нареди да најпре непоштедно туку простртог на земљи светог младића, па да му затим, обесивши га на мучилишту, железним ноктима кидају тело. Јуначки трпећи све то, мученик викаше к цару: Хришћанин сам! слуга сам Христов, и нећу Га се одрећи! А ти, мучећи ме за Христа, чиниш ми не мало добро. Хајде, пронађи још веће муке за мене, јер желим да више страдам за Господа мог, док насиље твоје не победим трпљењем својим, помоћју Владике мог Христа, који помаже свима што са вером призивају пресвето име Његово.

А кад би један сат по подне и сви се на гледалишту веома чуђаху мучениковом трпљењу, цар нареди да мученика скину са мучилишта и да га окована опет воде у тамницу, заповедивши стражарима да му не дају никакву другу храну и пиће сем жртвеноидолских јестива, да би га глађу и жеђу приморали да једе од ових. Стражари строго испуњаваху заповест цареву: свакодневно доносећи храну и пиће од идолских жртава, стражари их остављаху светоме у тамници. Но сутрадан изјутра долазећи к мученику у тамницу, налажаху недирнутом храну и пиће, пошто свети мученик не хоћаше ни да погледа на та идоложртвена јестива као на неку погану гадост. И свети мученик провођаше многе дане у глади и жеђи, непрестано се молећи Богу и веселећи се духом као на некој пребогатој гозби, јер беше храњен благодаћу Светога Духа.

Међутим Трајан, шаљући слуге, питаше стражаре: једе ли Јакинт од жртвеноидолске хране која му се доноси? Стражари одговараху, да он ни прстом неће да додирне ту храну, већ проводећи без хране и пића радује се и узноси молитве Богу своме. Слушајући то, Трајан се срђаше на стражаре, и претпостављаше да неко доноси Јакинту другу храну, и прећаше стражарима смрћу. Но стражари га са заклетвом увераваху да нико други не долази код мученика, да они врло будно чувају тамницу, и да не дозвољавају никоме ни да јој се приближи.

Када наступи тридесет осми дан мученикова тамновања и један од стражара по обичају уђе у тамницу, он виде тамницу пуну неисказане светлости и два анђела поред светог мученика: један му покриваше тело пресветлом одећом, а други му стављаше на главу предиван венац. Видевши то, стражар се силно препаде и баци што ношаше, па одјури к цару и обавести га о ономе што виде. Цар не поверова томе, сматрајући да су то неке варке, стваране мађиоништвом, и донесе одлуку да мученика стави на још страшније муке.

Два дана након тога севши на судишту у гледалишту, Трајан посла да сужња доведу из тамнице ради мучења, рекавши: Да видим како ће му помоћи његов Христос, да ли ће га избавити из мојих руку? - Но када слуге уђоше у тамницу, нађоше светог мученика где је скончао у Господу, и угледаше анђеле у облику пресветлих младића где са свећама у рукама стоје око тела његова, док тамница беше препуна неисказане светлости и миомира. Обузети страхом, слуге побегоше из тамнице и известише цара о ономе што видеше.

Испунивши се стида и јарости, цар посла мноштво слугу да изнесу из тамнице тело умрлога. Ушавши у тамницу, слуге ништа друго не видеше осим мртвога тела, које они и изнесоше из тамнице. Тада цар нареди да се чесно мучениково тело изнесе ван града и баци на пусто место да га поједу звери, пси и птице. При томе он заповеди стражарима да буду недалеко од тог места, да хришћани не би украли мучениково тело. И тако тело светог мученика лежаше дуго време, ничим не повређено, јер га анђео Божји чуваше.

Једне ноћи једном чесном презвитеру, мучениковом сроднику, по имену Тимотију, јави се анђео и нареди да узме мучениково тело. Презвитер узе са собом неке верне из свога дома, оде ноћу на оно пусто место, и узе свето тело мучениково, никим неометан. Доневши га у свој дом, он га положи у једној унутрашњој одаји, обавивши га чистом плаштаницом са мирисима. И презвитер свакодневно паљаше кандило крај ковчега са светим телом мучениковим и кађаше тамјаном.

После тога презвитер Тимотеј поживе неколико година, па кад се приближи своме крају, повери мошти светог мученика једној чесној удовици, светој по животу и старој по годинама. Она с радошћу прими то неоцењиво благо, чесно га чуваше у своме дому, и онако исто сваки дан паљаше кандило и кађаше. Од светих пак моштију излажаше силан мирис и испуњаваше одају. Ова жена никоме не причаше о светитељевим моштима, пошто сав град служаше идолима. Само се она сама дан и ноћ са сузама мољаше крај светих моштију мученика Христова.

Пошто прође много времена и ова се удовица приближи својој кончини, догоди се да један човек услед главобоље изгуби очни вид. Читаву годину дана он не виде белог видела, нити му лекари могоше што помоћи. Њему се ноћу у саном виђењу јави свети Јакинт, и рече: Човече, хоћеш ли да се исцелиш од болести и очњег слепила? - А он упита: Ко си ти који ми говориш то? Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов Јакинт, лекар свих болести. - Молим те, рече му на то болесник, узми све моје имање које имам, само ми дај да видим видело, пошто, седећи у тами, много тугујем и патим. - Свети Јакинт му одговори: Забадава ће те исцелити Бог мој, само уради што ћу ти наредити: узми тело моје које се налази код оне удовице што станује близу тебе, и пошљи га у моје отачаство, у кападокијски град Кесарију; очи пак своје помажи јелејем из кандила што гори крај мога ковчега, па ћеш прогледати.

Поверовавши виђеноме у сну, тај човек устаде са одра свог, и вођен оде у удовичину кућу, и исприча јој мучениково јављање и наређење. Удовица га уведе у унутрашњу одају, у којој лежаше светитељево тело, даде му уље из кандила, којим он, чим помаза слепе очи своје, одмах потпуно прогледа, али закасни са извршењем светитељевог наређења. И пошто прође неко време, очи његове поново покри густи мрак и он ослепе. Тада он вођен поново оде к моштима светог мученика, просећи исцељење. При уласку у одају где почиваху мошти светитељеве, он чу глас који му говораше одозго: "Онај који је изиграо, сам је изигран". Тада он, павши пред мошти светога, са сузама говораше: Дај ми сада да прогледам, угодниче Божји, па ћу одмах испунити што си ми наредио! - Затим уставши, он поново помаза очи своје уљем из кандила, и поново прогледа свесветлим прогледањем: јер му се отворише не само телесне него и душевне очи, и поверовавши у Христа он би просвећен светим крштењем.

У то време престави се она блажена удовица. Тада новопросвећени хришћанин узевши ковчег са моштима светога и запечативши га, посла га по верним људима у Кесарију Кападокијску. При томе наложи овим људима да, када се приближе граду, пусте мазге, које возе кола са моштима светога, да иду саме, па где се зауставе, ту да се положе мошти, јер је свети мученик тако наредио. Када ови верни људи са моштима стигоше близу града Кесарије, и беху на домаку градске капије, зване Севастијска, они пустише мазге да иду саме. И оне, никим не вођене, дођоше пред кућу у којој се родио мученик. Но у то време већ се беху његови родитељи преставили из овог живота. Тада верни којих беше у граду сабраше се, веома радосни што им дођоше мошти светог мученика, и чесно положише у тој кући свете мошти у мермерном ковчегу, славећи Господа нашег Исуса Христа.

Мученик свети Јакинт сконча у Риму трећег јула, глађу и жеђу морен, али вером, молитвом и благодаћу Светога Духа сићен, када над незнабошцима владаше Трајан, док над хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.