Преподобни Лазар Галасијски
Преподобни Лазар рођен је (967.) у Малој Азији у једном селу близу града Магнезије. Родитељи су му се звали Никита и Ирина; обоје беху благородни, побожни и пуни врлине. Пред само његово рођење Бог нарочитим чудом унапред објави какав ће он бити светилник свету; родитељски дом његов обасја и испуни тако велика божанска светлост с неба, да се све сакупљене жене поплашише, и разбежаше, и једино остаде његова мајка. A детенце чим се роди, стаде на ноге, и окренуто Истоку помоли се Богу са ручицама сложеним на грудима. Тиме Бог предсказа будућност чистоту и пријемчивост његове душе за божанска обасјања. Када Лазару би пет година родитељи га дадоше да се учи књизи, и он ускоро превазиђе у учењу сву другу децу. Још као дете Лазар се одликоваше безазленошћу, кротошћу, смиреношћу, жалостивошћу и љубављу према сиротињи. Сврх свега он имађаше велику преданост и ревност за црквена богослужења и молитве.
Побожан и образован, Лазар у цвету младости горећи божанском љубављу отпутова у Јерусалим ради поклоњења тамошњим светињама. И пошто се поклони животворном гробу Господњем и осталим светињама, он ступи у манастир светог Саве Освећеног, и замонаши се. Ту он проведе десет година у монашким подвизима; и послушношћу и осталим врлинама превазиђе сву братију, и због тога би посвећен за презвитера од тадашњег патријарха Јерусалимског.
Пошто преподобном Лазару душа беше веома жељна усамљеничког молитвеног тиховања, он у току Велике Четрдесетнице изиђе из манастира и отиде на једну гору, не узевши са собом ништа осим тела свог. И храњаше се тамо пустињским зељем, и пијаше помало воде, тек да би се одржао у животу и обављао своја свуноћна стајања и бдења. Ходећи пак једном по шуми, он чу божански глас који га трипут позва по имену говорећи му: Лазаре, Лазаре, Лазаре, треба да се вратиш у своје отачаство. - Ово он исприча другим испосницима, и сви му саветоваше да се врати у своје отачаство. И он крену. Али лукави ђаво му прављаше разне сметње на путу, јављајући му се у виду разних привиђења и страшилишта. Но свети подвижник помоћу Божјом развеја све привиде његове и замке. У отачаству свом он се, и не хотећи, срете са својом мајком, али не остаде са њом. Жудећи за пустињским животом, преподобни Лазар се попе на тамошњу пусту и непроходну гору, Галисију, недалеко од Ефеса.
На гори Галисији преподобни доживе многа искушења и узнемирења од демона. Једном пак када у поноћи беше на молитви он виде огњени стуб који се протезао од земље до неба и мноштво Анђела који дивно певаху: "Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!" - Светитељ то прими као упут с неба, и сагради на том месту храм Васкрсења Христова, уз помоћ Византијског цара Константина Мономаха. С Десне пак стране храма он начини столп без крова, и подвизаваше се на њему имајући небо као кров; а од хране узимаше помало хлеба и воде, и то једанпут недељно. И не само тиме блажени изнураваше себе, него и веригама опасан беше, и трпљаше многе друге муке столпничког живота: зими хладноћу, лети жегу. Али све то он подношаше помаган, чуван и штићен Пресветом Богородицом. Бог му зато даде благодат чудотворства и пророштва, те се к њему стадоше стицати побожни људи, да их он руководи у духовном животу. И многи се одрицаху света и постајаху монаси, радосно се потчињавајући њему као учитељу и пастиру.
Удостојен пророчкога дара због савршенства у врлинама, он провиђаше многе будуће ствари. Он унапред сазнаде и дан своје кончине. Но његови ученици и деца по Богу са сузама га најусрдније молише да он ради њихових душа и њиховог спасења измоли себи од Бога продужење живота још за петнаест година. И он се замоли Пресветој Богородици да му продужи живот за петнаест година. И молитва му би услишена. И умножише се ученици његови: и беше их преко девет стотина. А кад прође петнаест година, и светитељу би седамдесет две године, он се у миру упокоји и отиде ка Господу. И као што Господ чудом прослави његово рођење, тако исто чудом прослави његову смрт: божанска светлост с неба обасја светитељев столп и споља и изнутра, те по тој светлости познаше и ученици његови и испосници по горама и пећинама да се свети угодник Божји Лазар преставио.
Но пошто братија много плакаху и нарицаху над својим светим оцем и учитељем што им није оставио писмено завештање, бездахни и мртви светитељ устаде, извуче испод пазуха свој тестамент, предаде им га, па опет леже и издахну, Али како тестамент не беше потписан, то братија поново молише светитеља да и потпис свој стави, и он опет оживе и стави свој потпис, па леже и коначно усну у Господу. После тога светитељ би чесно погребен у столпу, и Господ га и после смрти прослави многим чудесним исцељењима, која бивају од светих моштију његових, у славу истинитог Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
