Проф. др Душан Крцуновић: Светосимеоновска беседа
На ушћу ријеке Рибнице наш је духовни извор; у Немањином граду је мјесто нашег духовног рођења; родоначелник светородне лозе Немањића наш је духовни градоначелник; са Немањине обале отиснули смо се у историјски свијет живота. Обраћам вам се као грађанима града чији је духовни градоначелник Преподобни Симеон Мироточиви, који је прије осам вијекова ваистину постао грађанин „божанственог града, Небеског Јерусалима“. Ова свечана скупштина грађана у славу и част оснивача Немањиног града, потврђује да је идеја града припадна хришћанској цивилизацији и да се са црквеношћу задобија статус истинског васељенског грађанства и господства.
То што је животни пут Стефана Немање – Преподобног Симеона Мироточивог, као богомислећег човјека, како га је видио његов животописац, јеромонах Доментијан, почео управо на саставници двију ријека, било је једно од божанских знамења и симболички наговјештај његових великих владарских и задужбинарских подвига и подухвата. Сви ти подухвати носили су знамење сабирања, сједињавања, саборности, уједињавања, повезивања, спајања и саглашавања. У том знамењу су и његови зетско-рашки породични коријени и његова државна мисао; у том знамењу је и његово опредјељење за православну цивилизацију; у том знамењу је и његово схватање узајамно надопуњујућег и плодотворног односа између државе и цркве. Слиједећи богомудровањем проникнуту идеју јединства, Преподобни Симеон Мироточиви је учинио српску државу саставним дијелом Европе као геополитичког појма, док је српску православну културну парадигму учинио саставним дијелом Европе као духовног појма. На овом простору гдје се од памтивијека сукобљавају интереси безобзирних империјалних сила, његови успјеси у борби за државно-политичку самосталност, друштвени развој и стварање једног новог културног обрасца, баштинећи плодове велике грчко-хришћанске православне цивилизације, и данас би били узор и мјерило државничке вјештине и мудрости.
И да ништа од тога није постигао, само као отац Светога Саве и Стефана Првовјенчаног – првог српског архиепископа и просвјетитеља, и првог српског краља и литерате – задобио би ореол узорног очинства и родитељства.
Колико је светосимеоновско духовно родитељство било важно, свједочи и учени монах Никон Јерусалимац. Састављајући чувени Горички зборник за кнегињу Јелену Балшић – кћер кнеза Лазара и супругу зетског господара Ђурађа II Балшића – у главни дио тог списа укључио је управо родослов династије Немањића, од којих потиче и сама кнегиња Јелена. Али, насловљавајући поглавље о Немањићима као „Почетак повијести“ (ἀρχὴ διηγησεώς), кнегињин духовник и исповиједник тиме није само насловио једно од најважнијих поглавља Горичког зборника, тог бисера наше средњовјековне књижевности и својеврсне енциклопедије православне духовности. Оно што монах Никон именује као „Почетак повијести“ могло би се узети као наслов првог поглавља цијеле историје нашег отачаства. Јер, свештено-историјски животопис родоначелника династије, Стефана Немање – преподобног Симеона Мироточивог, представља у пуном смислу почетак повијести о нашем народу, који се са немањићком „лозом светог корена“ укоријенио у тло овог дијела Балкана и Европе.
Управо смо са родоначелником светородне лозе Немањића добили чврсто упориште свог историјског живота и непоколебљиво усмјерење на лик Богочовјека као на оријентациону тачку свих наших личних, државно-политичких, националних и духовно-културних тежњи. Та немањићка оријентација на богочовјештво као на универзални идеал давала је нашем личном и колективном историјском животу његово јединство, континуитет и смисао.
Са обала саставнице двију ријека Стефан Немања се отиснуо у величанствену и јединствену историјску мисију која га је, као студеничког монаха, великог хиландарског подвижника и предободног Симеона Мироточивог, на крају довела и до оне метафизичке „друге обале“, до вјечног „града који на гори стоји“ (Мт). У европским и свјетским размјерама риједак је, ако не и јединствен животни пут једног човјека од владара до монаха, од властодршца до богоносца, од великаша до покајника, од ратника до преподобника, од самодршца до Сведржитеља, од државотворца до чудотворца. Као образац владарских врлина и као образац монашке ревности, Стефан Немања – Преподободни Симеон Мироточиви је наша спона између два свијета, мост између двије обале и два града.
Немањин свештени животопис показује како се путем духовног подвига и прегалаштва коме Бог даје махове, једна моћна историјска и државничко-политичка фигура пеображава и постаје упечатљиви књижевни лик, и како се тај исти лик фабулозног књижевног јунака у даљем духовном узрастању на крају пројављује у сјају свог апостолоског и анђеоског образа, као светачки лик, црквена икона и манастирска фреска.
Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви служио је свом народу и земљи у двоструком својству: као прагматични владар и велики жупан, и као велики подвижник, монах и молитвеник. Као државник, служио је свом народу, не стављајући се изнад њега, него стајући испред њега, када владар постаје учитељ свом народу и узор владарима у сваком времену. И док савремени владари иза себе остављају дугове и раздоре, српски велики жупан оставио је свом народу величанствене задужбине за духовна сабрања и милитвена сјећања. И све што је у садејству Божије помоћи, владарске мудрости и хришћанских врлина Стефан Немања ослободио, обновио, ујединио, сабрао, утврдио, придобио, подигао и одбранио, предао је у руке својим насљедницима, свом народу и отачаству, да би потом и самог себе мирно и спокојно предао у руке својој цркви и Христу.
Нека нас онда Преподобни Симеон Мироточиви својим молитвеним заступништвом учини достојним да примимо богату баштину која нам се живим светосимеоновским предањем предаје и да још брижљивије, дјелатно и саборно његујемо културу памћења, стваралачки надограђујући предање које нам је повјерено.
И нека се данас, у ово вријеме сталних друштвених перипетија, смутњи и искушења, изнова потврди љепота, снага и истинитост стихова пјесме краља Николе: „Слободи је колијевка Немањина Црна Гора!“
Извор: Митрополија црногорско-приморска
