Свети мученик Евсигније

Свети Евсигније родио се у Антиохији, и служио у војсци за царовања римских царева: Диоклецијана, Максимијана Хлора, Константина Великог и његових синова. Он је присуствовао страдању светог мученика Василиска у време Максимијана, и описао то страдање. При одсечењу главе светом Василиску, свети Евсигније се, са другим тамо присутним вернима, удостоји видети мноштво светих анђела, који примише мученикову душу и узнесоше је на небо где је од њих прими Господ Исус Христос који стајаше на небу. А за царовања Константина Великог, налазећи се у његовим пуковима, свети Евсигније виде заједно с њим изображен звездама крст на небу, и наоружан силом крсном храбро се борио са противницима. Прослуживши у војсци шездесет година он се при сину Константина Великог Констанцију повуче из војне службе, пошто беше веома стар.

Светих седам мученика у Ефесу

У дане незнабожног цара римског Декија црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене у Ефес, он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава. Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима.

Преподобни Исакије, Далмат и Фауст

Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни Исакије зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би названа Далматска.

Госпојински пост

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, тако да православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.