Света великомученица Ирина
У она времена када проповеђу светих апостола засија светлост свете вере хришћанске људима погруженим у таму идолопоклоничког незнабожја, живљаше у граду Магедону мали цар, по имену Ликиније. Он имађаше жену која се звала Ликинија. Њима се роди кћер коју назваше Пенелопа. Када она поодрасте и напуни шест година, показа се необично лепа у лицу, те лепотом својом превазилажаше многе своје вршњакиње. Отац њен сагради за њу далеко од града на веома живописном месту кулу са много одељења, која сва беху богато и раскошно намештена и украшена. Наслоњаче, столови, светњаци, постеље, посуђе, све то бејаше од чистога злата. У такву кулу настани цар своју кћер Пенелопу са тринаест дивних девојчица, и понамешта тамо своје златне богове, идоле, да чувају његову кћер. И одлучи цар да она живи у тој кули до свог пунолетства, док не стигне за удају. И одреди неку чесну cтарицу Карију да јој буде васпитачица, да стално буде поред ње, и да с њом буде за трпезом, и повери јој управу над свима девојчицама. Осим тога Ликиније постави својој кћери за учитеља једног честитог и благоразумног старца, по имену Апелиана, да сваки дан долази код ње и учи је књижној мудрости. И тако девојчица проведе шест година и три месеца. А кад напуни дванаест година, отац њен стаде размишљати за кога од угледних кнежевских синова да је уда.
Света мученица Пелагија Тарсисјка
Када нечестиви цар римски Диоклецијан подиже гоњење на хришћане, тада многи хришћани, бојећи се мука, бегаху у планине. Но они између хришћана, који беху јаче вере и већма се бојаху Бога него људи, остадоше у светим црквама, молећи се Господу да их укрепи на подвиг и учини их непобедивим победиоцима. У то време у киликијском граду Тарсу епископ бејаше Клинон. Он многе незнабошце приведе истинитоме Богу и крсти. И као добри пастир, присајединивши их Христовом стаду, он свакога од њих духовним поукама одушевљаваше да јуначки стоје за Христа Господа свог и да душу своју положе за Њега, са чврстом надом да ће од Њега добити венац победе у небеском царству.
O. Александар Шмеман: Вазнесење Господње
У самој речи "Вазнесење" трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним "законима природе" који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи "Вазнесење" све је супротно лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: " Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови..."и "Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...".
Свети владика Николај: Спасовдан - Вазнесење Господње
Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.
Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?
Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.
Свети мученици Тимотеј и Марва
У време гоњења хришћана од стране незнабожног цара римског Диоклецијана у Тиваиди за тај посао би одређен намесник Ариан. Међу хришћанима који беху изведени пред намесника Ариана на ислеђење, налажаше се и Тимотеј, чтец цркве у своме месту. Он бејаше из насеља Перапеје, млад, тек што беше ступио у брак са девојком Мавром. На двадесет дана по њиховом венчању он би ухваћен од незнабожаца као хришћанин и изведен пред намесника на суд. Кад га намесник угледа, најпре га упита: Ко си ти, и каквог си звања? Тимотеј одговори: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Намесник га упита: Зар ти једини ниси чуо за царско наређење, да ће злом смрћу погинути сваки који не принесе жртву нашим великим боговима? Тимотеј одговори: Дух Исуса Христа обитава у мени, и зато не приносим жртве вашим боговима.
