Свети Атанасије Велики
Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.
Свети исповедник Доситеј Васић, Митрополит загребачки
Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта.
Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године.
Свети апостол Јаков Зеведејев
Свети Јаков, син Заведејев и брат светог еванђелиста Јована Богослова, беше један од Дванаесторице апостола. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са својим братом Јованом одмах пошао за Господом (Мт. 4, 21-22). Обојица су слушали проповед Спаситељеву из пречистих уста Његових и гледали чудеса Његова. И Господ их толико заволе, да Јовану допусти да легне на прси Његове, а Јакову обећа чашу коју сам испи (Јн. 13, 23-25; Мт. 20.23). Но и они толико Господа свог заволеше и толику ревност за Њега показаше, да хтедоше низвести огањ с неба на неверујуће Самарјане да их истребе. И они би то учинили, да им дуготрпљиви Господ није забранио (Лк. 9, 54-56). Овој двојици и апостолу Петру Господ је откривао највеће тајне; пред њима се преобразио на Тавору и показао им славу Свога Божанства; пред њима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском.
Свети Василије Острошки Чудотворац
У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.
Свети свештеномученик Василије Амасијски
После погибије незнабожног и гадног цара римског Максенција мучитеља, кога десница Божја као непријатеља свог порази крсним оружјем, које се Константину Великом јави на небу, римска царевина на Западу беше у миру, док на истоку беху немири због гоњења. Јер на Истоку владаше други непријатељ Божји Максимин мучитељ, који неистину говораше о истинитом Богу и свирепим мукама тамањаше побожне хришћане. Благоверни цар Константин Велики посла против Максимина свога зета Ликинија, коме повери управу над целим Истоком. С помоћу Господа нашег Исуса Христа, у кога тад вероваше, Ликиније победи Максиминову силу тако да сам Максимин једва утече са малом дружином. Али иако утече од руке Ликинијеве, не утече од руке Божје, јер док се скривао у Тарсу Киликијском изненада му цело тело покрише ране неизлечиве: муке његове беху неисказане, нека невидљива ватра пекла му је тело, и оно се топило као восак, сви су удови отпадали, и бедна душа његова држала се само у костима; затим се и наге кости његове стадоше одвајати једна од друге, причињавајући му неописане болове; и не умре док не исповеди и не признаде да је гонио, мучио и убијао невине слуге Христове, ратујући против Христа - истинитог Бога. Пошто то исповеди и своје богове прокле, он умре. А Ликиније, заузевши цео Исток, веома свечано уђе у Никомидију са својом супругом, сестром Константина Великог.
