Света преподобномученица Анастасија Римљанка
У дане цара Декија и његовог сапрестолника Валеријана при градоначелнику Пробу, недалеко од Рима, у усамљеном и непознатом месту бејаше један мали женски мaнастир. У њему се подвизаваху неколико врлинских испосница; игуманија им беше Софија, стара по годинама и савршена у врлинама. У том манастиру бејаше блажена девојка Анастасија, родом из Рима, која у трећој години својој остаде без родитеља, и игуманија Софија је узе к себи у манастир. Ту је она одгаји и васпита и научи свима врлинама, тако да Анастасија превазилажаше све остале сестре у посту, подвизима, молитвама и свим осталим врлинама. Она беше веома лепа. Када напуни двадесет година, неки знатни грађани Римски, чувши за њену необичну лепоту, силно жељаху да је узму себи за жену. Али света девојка, сматрајући све за ђубре, уневести себе Христу, и чувајући своје девичанство ана My дан и ноћ служаше у молитвама.
Свети Арсеније Сремац, Архиепископ српски
Велики јерарх Српске Цркве и наследник Светога Саве Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Светога Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ да тражи за Архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ и ту сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Свети Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године).
Свети мученици Терентије и Неонила
Блажени Теренције и Неонила беху из Сирије, и васпитаваху децу своју у вери и побожности. Деца им се зваху: Сарвил, Нит, Јеракс, Теодул, Фотије, Вилија и Евникија. Оптужени због вере у Христа, родитељи бише заједно са својом децом изведени на суд. На суду они исповедише Христа истинитог Бога а наружише и исмејаше идоле. Зато их обесише и немилосрдно стругаше; при томе им ране заливаху љутим сирћетом и сољу, а огањ букташе испод њих. Свети мученици трпећи муке мољаху се и тихо подстрекаваху један другога на мучеништво. Бог се не оглуши о њихову молитву и посла им Своје свете анђеле, који их ослободише окова и исцелише им ране. Видећи ово изненадно ослобођење од окова и исцељење од рана, незнабошци се препадоше.
Свети мученик Нестор
Незнабожни цар Максимијан, звани Херкул, пријатељ Диоклецијанов, дошавши у град Солун и вргнувши у тамницу светог Димитрија, царског намесника, због исповедања Христа, предаде се уживању у играма и. позоришним представама. При томе он се хваљаше једним својим мегданџијом по имену Лијем, човеком Вандалског порекла, говорећи да њега нико победити не може. Тај Лије беше као неки други Голијат: растом крупнији од осталих људи, по изгледу страшан, а глас му као рикање лава. Од самог погледа његовог и гласа дрхтали су сви који су га гледали; снага његова беше нечувена а сила непобедива: јер дуси нечисти обитаваху у њему, и нико му се не могаше одупрети. Он већ беше убио безброј храбрих и снажних људи, и цар га због таке снаге веома љубљаше. Пошто сам цар бејаше ненасит крволок, он и љубљаше таквога човека који сву своју телесну снагу у прави на проливање крви људске.
Житије Светог Великомученика Димитрија Солунског Чудотворца
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.
Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа.Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.