Света новомученица Злата Меглинска
Света девомученица Злата је рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромапших сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше смерна, кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом, чистом и чедном. При томе она беше и необично лепа. Та њена лепота и би повод да се њен живот украси страдањима великомученице. Један тамошњи Турчин, прелашћен ретком лепотом Златином, распали се сатанском љубављу према Злати, и вребаше згодну прилику да задовољи своју гнусну страст. Једнога дана Злата оде са другим женама у шуму по дрва. Сладострасни Турчин, сазнавши за то, подговори неке сличне себи бесрамнике Турке, те уз њихову помоћ ухвати Злату и силом је одведе кући својој. И најпре покуша да је разним крупним обећањима приволи да се потурчи, дајући јој реч да ће се онда оженити њоме; у противном, он ће је ставити на страшне муке. Поражена безочношћу, Злата одлучно одби, и остаде храбра и неустрашива. И призвавши у помоћ име Господа Исуса, она неустрашиво рече: Ја у Христа верујем, и Њему се клањам, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на сигне комаде исекли.
Свети мученици Карп и Папила
Веома је корисно сећати се оних који за Христа страдаше, јер само сећање на њихова мучења може побудити мисао нашу на љубав к Богу и нашој тежњи ка врлини дати као нека крила, да бисмо, ради будуће награде, душом претрпели она иста страдања која они поднеше телом. Таквим страдалцима, који на земљи извршише мученичке подвиге, припадају Карп и Папила, велики стубови и темељи Цркве. Обојица се они родише у славном граду Пергаму од благочестивих родитеља, и својим врлинским животом обелоданише врлине својих родитеља: јер света грана расте из светог корена, добар плод указује на добро дрво и чист поток слава је извора. Они обојица даваху телу од хране само најпотребније, одбацујући све излипшо и разноврсно; па и најпотребније они употребљаваху у тако малој количини, да се од анђела разликоваху само телом, пошто по свом великом уздржању изгледаху скоро бестелесни. Када таквим животом они постадоше савршени у врлинама, њима би, као достојнима, поверена црквена управа: Карп би постављен за епископа, и тајанства вере проповедаше житељима Тијатире, а Папила, кога Карп почаствова ђаконским чином, показиваше ревност, сагласно своме звању, у доличним трудовима.
Свети мученици Тарах, Пров и Андроник
За царовања Диоклецијана и Максимијана, када у Тарсу Киликијском управљаше проконзул Нумерије Максим, у граду Помпеопољу бише ухваћена три хришћанина: Тарах, Пров и Андроник, и доведени пред проконзула Максима на суд. Погледавши на њих, проконзул примети да је Тарах честит стар човек и обрати му се овим речима: Како се зовеш? Јер тебе као најстаријег по годинама треба најпре питати. - Ја сам хришћанин, одговори Тарах. - Проконзул на то рече: He казуј ми своју безбожну веру, него реци своје име. - A Tapax опет одговори: Ја сам хришћанин.
Свети мученици Евлампије и Евлампија
За царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен.
Свети деспот Стефан Српски (Слепи)
Свети праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског. Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године), њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .
У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица".
