Свети свештеномученик Бранко (Добросављевић)
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена.
На Ђурђевдан 6. маја 1941. године - на дан своје крсне славе - проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац." Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946. мученичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.
Свети Сава Бранковић, Митрополит eрдељски
Свети Сава II Бранковић, познат и као Сава Ердељски, био је митрополит ердељски у периоду од 1656. до 1680. године, са седиштем у Ђули. Његово крштено име било је Симеон. Пре него је изабран за митрополита био је протојереј јенопољаски. Крајем 1656. године изабран је за митрополита ердељског. Његово монашко име било је Сава. Стриц му је био познати српски митрополит Лонгин Бранковић, а брат гроф Ђорђе Бранковић, несуђени деспот српски, познати историограф и дипломата. Истакао се у одбрани православне вере и Цркве од калвиниста због чега је много страдао. Тамновао је у аустријским затворима- У затвору је завршио свој велики историјски спис Славеносербске хронике у пет књига. Пуштен је тек на заузимање влашког кнеза Шербана. Убрзо по изласку из тамнице 1681. године умро је од претрпљених мука. Православна црква спомиње Светог Саву Ердељског 24. априла по јулијанском календару.
Свети Сава Стратилат
Христов мученик Сава живљаше у Риму у време цара римског Аврелијана, и имаше стратилатски, тојест војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Усрдан и веран слуга Небеског Цара, Господа нашег Исуса Христа, он посећиваше хришћане по тамницама, служећи им својим имањем, и учвршћујући их у трпљењу, и побуђујући их на неустрашиве подвиге. Он беше тако узвишен врлинским живљењем, да због велике чистоте и подвижништва доби од Бога власт на духовима нечистим, и изгоњаше их из људи. Када би оптужен код цара као хришћанин, и доведен преда њ на суд, он смело исповеди Господа Христа, и баци пред цара свој војнички појас одричући се уједно и војводског чина. И показа се готов на све муке за Христа Господа. Онда неустрашиви мученик би обешен и бијен, и свећама опаљиван, и у казан пун кипеће смоле бачен; али чуван невидљивом силом Божјом он изађе из казана читав и неповређен.
Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Засевши на престо римскога царства безбожни Диоклецијан се веома стараше за погано идолослужење. Нарочито је много поштовао Аполона као неког тобожњег предсказивача, јер је у мртвом кипу Аполоновом обитовао демон, који је давао одговоре питачима, лажно пророкујући о будућности, пошто се пророштва његова не збиваху. Једном Диоклецијан упита Аполона поводом неке ствари, и доби овакав одговор од демона: Не могу истински да претсказујем будућност, јер ми сметају праведни људи на земљи, и због њих лажу гатарски троношци у идолиштима; ти праведници уништавају нашу силу. - Онда Диоклецијан распитиваше жречеве: Ко су ти праведници на земљи, због којих бог Аполон не може да прориче? Жречеви одговорише: Хришћани су праведници у поднебесју.
Свети свештеномученик Платон Бањалучки
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
