Нове књиге

КРКА - часопис Епархије далматинске, број 31

Монах Давид Перовић

Смисао и оправданост постојања хришћанског манастира

(Оглед из еко-теологије)

Увод

Провера смисла и оправданости постојања једног хришћанског манастира има онолико дугу историју колико износи трајање саме историје присуства једног хришћанског манастира у свету. Драматична историја те провере, подједнако испољавана од стране и хришћана и нехришћана, трајаће до краја времена и света, и биће драматична. И то најпре зато што ће оснивачи хришћанских манастира и осмислитељи манастирског начина жића поистовећивати тајну хришћанског манастира са тајном целе хришћанске Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске.

Српски Светачник - ипођакон Димитрије Плећевић

Из штампе је, по благослову Високопреосвећеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија, изашло друго, допуњено и измењено издање књиге Српски Светачник, аутора ипођакона Димитрија Плећевића.

У књизи су по први пут на једном месту објављена житија Српских светитеља (званично прослављених, пред прослављењем, на гласу светости, светих заборављених имена, светих чији је спомен утихнуо), светиње и чудотворне иконе српских манастира и цркава. На 320 страница у пуном колору описано је четири стотине житија светих, пет стотина двадесет српских светиња, као и сто чудотворних икона. Књига је богато илустрована са триста десет икона и фотографија, што чини богату фото архиву српских светитеља, светиња и чудотворних икона Српске Православне Цркве.

Пласман: 065 635 27 02, dimitrijepl@gmail.com

Прича о малом Лазару

У издању манастира Рустово (Будва) објављен је ЦД са 18 духовних прича и песама под називом Прича о малом Лазару. Уредник ЦД-а је г. Асим Сарван. Приче казују разноврсни говорници - од глумаца до духовника и свештеника, што ово издање издваја и чини га оригиналним. Прву причу (о малом Лазару) казује глумац Небојша Дугалић, затим трећу причу о манастиру Ратац изговара о. Лука игуман манастира Светог Петра Цетињског, причу о лику пријатеља казује свештеник Арсеније Арсенијевић... Пратећа духовна музика је пажљиво бирана и врло успешно улепшава изговорене приче.

Пустиња као град - Дервас Ј. Чити, издање манастира Подмаине

ПРЕД­ГО­ВОР СРП­СКОМ ИЗ­ДА­ЊУ

Пустиња се не може населити људима јер не даје услове за живот. Она је сама по себи, одрицање живота. У њој ништа не расте и ништа се не рађа. Она је обичан фон, једнолично обојена позадина пред којом се никаква радња не догађа. Али баш као таква, као одрицање живота и раста и рађања она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота.Тамо где је земља која рађа, тамо се и рађа и расте али и умире а тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих. Тамо нема умирања јер они који су се определили за живот у опипљивом осећању Васкрсења већ су превазишли то умирање добровољним самопогребењем у Живоносни Гроб Христов. И једнолични фон пустиње њима постаје као једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности.

Свети Пајсије Величковски – дободетељник добротољубља, издање манастира Подмаине

Из предговора српског издања

Св. Пај­си­је Ве­лич­ков­ски (1722-1794), мно­го­са­ве­стан и рев­но­стан, тру­до­љу­бив и тре­звен, сво­јим де­лом мно­го је за­ду­жио, из­ме­ђу оста­лог, и срп­ски на­род. Он сам, у јед­ном свом пи­сму арх. Те­о­фа­ну уз ма­на­сти­ра Оп­ти­не, пи­ше да же­ли да учи­ни до­ступ­ним све­то­о­тач­ка де­ла сло­вен­ском го­вор­ном под­руч­ју, не са­мо Ру­си­ма не­го и Ср­би­ма, Бу­га­ри­ма и дру­ги­ма...

(Пре­по­ру­чу­је­мо сва­ком пре­во­ди­о­цу, као и љу­ди­ма ко­ји се ба­ве из­да­вач­ком де­лат­но­шћу да оба­ве­зно про­чи­та­ју ово пи­смо, ко­је по­ка­зу­је са ко­ли­ко је он стра­хо­по­што­ва­ња и са­ве­сти при­сту­пао овом по­слу, са ко­ли­ко све­сти о од­го­вор­но­сти и зна­ча­ју овог де­ла.)

Отац Александар Шмеман: Смрти где ти је жалац

У ПРИПРЕМИ ЈЕ НОВО ИЗДАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

отац Александар Шмеман

СМРТИ ГДЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ

Увод

Близу снега, близу сунца, на висоравнима,
Погледај како та имена поштована су од траве усталасане,
И облаци бели струјањем част им шаљу,
И ветар шапатом својим на небу тихом.
Именима оних који у животу свом, за живот се бораше,
Који у срцима својим огањ носаше.
Од сунца рођени, за кратко ка сунцу путоваше,
И снажан траг на небу својим достојанством оставише.
«Непрестано мислим о онима који су заиста били великани» (1936.)
+ + +

У свом преизобиљу поука Оци Цркве су нам оставили једну велику драгоценост: «Богослов је онај ко се моли, и онај ко се моли је прави богослов». Ово благо не можемо задобити неким једноставнијим тумачењима. Оно је по себи непобитна истина. Према томе, ако је богословље условљено тајном молитве, велики богослов је вероватно онај који се одлучује да напусти ту радост свог молитвеног тиховања како би нама рекао шта је то што види и чује. Међу онима који су се по Спендеровим речима «борили за живот», отац Александар Шмеман је тај заиста велики богослов чије богословље говори увек и само о животу, јер је утемељено на Ономе који јесте Живот.