Наука

Јован Дамаскин – од финансијског чиновника до монаха

О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања  икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело.  

Audiatur et altera pars

Реплика једног хришћанина на текст ”Еутаназија Србије” аутора Мише Ђурковића од уторака, 11. јуна 2019. године у рубрици ”Погледи” дневног листа ”Политика” (online). За разлику од Томаса Мора у  „Утопији“ (1516.), Олдос Хаксли у својој дистопији "Лепи нови свет" (1932.) описује како савршено друштво живи у хармонији сходно трима начелима: „стабилности“, „миру“ и „слободи“. Но чини се да Хакслијева визија обмањује.

Словеначки преводи Светог Писма*

Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести.

Франк Рексрот: Весела схоластика. Научна револуција у средњем веку

(Frank Rexroth:Fröhliche Scholastik. Die Wissenschaftsrevolution des Mittelalters, C.H. Beck, München 2018)

”Сколастички” (лат. scholastica = школска наука/ знање, изведено из грч. σχολαστικός = онај који се учи, студент, припадник schole) није сасвим љубазан израз. Он сугерише старомодну крутост, појмовну досетљивост и изналажење до препредености – ништа што би се са ведрошћу могло спојити, као што историчар средњег века Франк Рексрот своју књигу насловљава, а ни на који начин могло довести у везу са ”научном револуцијом”, као што то стоји у њеном поднаслову. Тако, да појам који је настао пре 900 година, показује да се ова пежоративна ознака увек односи на припаднике друге научне школе, никако на себе саме.

Eутаназија и аподиктичка етика

Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7. јуна 2019. ”Подељена мишљења правника о еутаназији. Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”.

Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.

Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ

Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса.

Отац Александар Шмеман вели: Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“)