Наука

Митропилит Иларион: „Постоји ли будућност у нерелигиозном друштву?“ – други дио

(наставак предавања) Желео бих да започнем ово предавање сећањем на времена, која многи од вас не памте а многи су и заборавили. То је време када знање о религији није било доступно широком кругу људи.

Време, када је религија била прогањана, налазила се у гету и када су многи људи сазнавали о религији преко курсева научног атеизма, из различитих извора, каква је нпр. била „Библија за верујуће и неверујуће.“ Било је забрањено васпитавати децу у религиозним духу, у школама није било религиозних предмета. Све се то данас изменило и, рекли бисмо, слика је сасвим другачија. Данас је религија широко распрострањена на друштвеном пољу. Свуда се може чути глас партијарха, на телевизији виђамо свештенике, на Интернету постоји мноштво религиозних сајтова, у новинама – религија је представљена јако широко.

Црква у контексту савремених изазова

Предавање протојереја-ставрофора Драгана Станишића, професора Цетињске Богословије и пароха Подгоричког, на тему „Црква у контексту савремених изазова“.

Отац Драган је предавање одржао 7. августа ове године у манастиру Подмаине, а преносимо га благодарећи радију Светигора Митрополије црногорско-приморске.

Епископ Јован: Света Литургија је дело заједнице

О значају Свете Литургије говори Преосвећени Епископ Шумадијски Г. Јован, у беседи на служби на Празник преподобномученице Параскеве, 8. августа 2011. године, поводом славе манастира Петковица.
Извор: Радио Слово љубве

Осам векова Милешеве: „Преплет“ са Студеницом

Мало хроничара српске историје средњег века би у своје прегледе међу важне датуме уврстило 1234. годину, иако је она веома значајна. Тада се збива насилна смена на престолу српских владара између синова краља Стефана Првовенчаног (1195-1227.), Радослава (1227-1234.) и Владислава (1234-1243.). Потом, до смене долази и на трону поглавара Цркве.

Свети Гаврило Рајић - Патријарх српски и свештеномученик (1648-1659)

Национална и црквена историја Срба у првој половини XVII века не може да се ослони на неко обиље извора. Ипак, интерпретације и таквих малобројних вести сасвим су различите код истраживача.

Допринос туркологије и османске филологије био је у томе да донесе један низ статистичких чињеница које се уклапају у главни рам, а да драстично не мењају слику о организацији и структури Српске Правослана Цркве. Вести из српских, руских и западних извора, искоришћене су код српских историчара прве половине XX века, а данашња генерација повесничара само, са више или мање успеха и стила, препричава још тада речено. Патријарх Гаврило Рајић, зван у српским Сказанијима као Гаврило Први, јесте предстојатељ Српске Цркве, који за своје време персонификује сав трагизам српске историје, једног народа без државе, који живи у верски нетрпељивој царевини, на удару западњачког прозелитизма, у тешком геостратешком положају, са мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе.

Реформа богослужбеног језика у Руској Цркви

Поводом вести објављене у „Православљу“ бр. 1063, 1. јул 2011, стр. 40

Иновирање црквенословенске норме и ревизија богослужбених књига један је од најзначајнијих аспеката текуће литургијске обнове у Руској Цркви. Спровођени са благословом јерархије и у сагласју са ортопраксијом верног народа, органски уклопљени у богословље и самосвест Цркве, ови захвати ће на почетку новог миленијума и уједно другог хиљадугодишта њеног деловања у руском народу зацело допринети да и данашње и будуће генерације верних изнова и изнова налазе у њеном богослужењу непресушни „извор воде која тече у живот вечни“ (Јн 4,14).