Наука

Владика Иринеј (Добријевић): Новинарска етика, Црква и друштво

Црква Христова већ је ушла у XXI век свог постојања. Одувек се постављало питање њене улоге у друштву и то најчешће из перспективе социо-политичких односа, па оно већ одавно није новина те се ни ми овде нећемо њиме бавити у том смислу већ радије своју пажњу окрећемо ка питању професионалне етике у односу самопрокламованог секуларног друштва према Цркви.

Црква је одувек била и биће стожер етичке свести сваког друштва у коме се налази и у коме дејствује, јер је Црква изнад институције. Она је Тело Христово и тога ради сама Црква је и изван и изнад сваке институције.

Пет археолошких открића године у Србији

Историјски извори казују да је територија данашње Србије од давнина била повезана са Европом, односно Римским царством. Војни пут који је ишао од Београда (Сингидунум) кроз Виминацијум (код Пожаревца), преко Ниша (Наисус), Софије (Сердица) и Једрена (Хадријанополис) све до Цариграда, био је спојен са Игнатијевим путем (Виа егнатиа) преко долине Вардара. Крај путева се живело, подизани су градови, а у њима палате.

Празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице

У Светом манастиру Хиландару данас, 25. јула 201. године, свечано и молитвено се прославља празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Ноћас је празник започео торжественом службом свеноћног бдења у саборној цркви и наставио се свечаним славским ручком у трпезарији Светог Краља Милутина.

Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.

Авраамова Сара − жена одлучне вере

Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали.

Овај одељак се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израиља – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања која нису имaла јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.

Два ножа

У Еванђељу по Луки читамо: „А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што је написано: И уврстише га међу безаконике. Јер што је за мене писано то се завршава. А они му рекоше: Господе, ево овде два ножа. А он им рече: Доста је“ (Лк 22,35–38). Како разумети ове речи Господње?

Слово о књизи архимандрита Tихона Ракићевића „Икона у Литургији – смисао и улога“

Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту.

Овај текст започећемо питањем: како је дошло до тога да један монах напише књигу о икони у Литургији? О неким, назовимо их историјским, конкретним поводима и путевима одговор би могао да дâ само аутор. Ми ћемо настојати да покажемо који би то унутрашњи замајац, дубоки стваралачки покретач, могао довести до рађања ове теме и појаве ове књиге. Другим речима, о томе како је ова тема нашла свог писца, јер, као што је познато, најзначајније теме о којима пишемо нисмо изабрали ми сами – оне су одабрале нас.