Наука

Браћа и сестре Исуса Христа

У новозаветним текстовима се често помињу браћа Господња (нпр. Мк 6,3-4; Јн 2,12; Гал 1,19). Ко су они били и како се ови наводи доводе у везу са вером Цркве у Приснодјевство Свете Богородице Марије?

У Еванђељима се на неколико места приповеда о Исусовој породици и његовом односу према њој (Мк 6,1–6; Мт 13,54–58; Лк 4,16–30; Јн 4,44; 6,42). Исус се представља као учитељ у синагоги у Назарету, својој постојбини. У Еванђељу по Марку (6,3) наводи се да присутни народ реагује с чуђењем на њега: „Није ли ово дрводеља, Син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде међу нама?“ Интересантно је да Еванђелиста не наводи Јосифа као главу породице, већ мајку Марију, четворицу браће и непознати број сестара.

Авраам − човек одлучне вере

Вером Авраам послуша кад би позван да пође у место које је имао да прими у наследство, и пође не знајући куда иде... и у шаторима становаше са Исааком и Јаковом, сунаследницима обећања, јер очекиваше град који имаше темеље, којем је неимар и творац сам Бог... Зато се Бог не стиди назвати се Бог њихов... Јеврејима 11,8-10.13-16.

Доминантна тема одељка Јевр 11,8-10.13-16 је наследствo, што није непосредно повезано са Пост 12,1-3, али јесте са поседовањем хананске земље (Пост 15,7; 22,17; 28,4; 1Дн 16,18; Пс 104,11; Јуб 22,17; Дап 7,5-6). Божији позив усмерен је према наслеђу (Пост 11, 9.13.17.33.39. уп. 4,1; 6,12.17; 7,6; 8,6; 9,15; 10,23.36). Живот Авраама, тегобан живот сталног номадског странствовања и оскудице у Обећаној земљи (Јевр 11,9) био је другачији од удобног живота у вавилонским градовима, али то није поколебало оце ходочасникe јер да су мислили на ону (отаџбину) из које су изашли, имали би времена да се врате (Јевр 11,15а). Мисли праотаца биле су усмеренe према Богу и то их је водило ка бољој, небеској отаџбини и небеском граду, кога су поздравили из далека (Јевр 11,13б).

Електронска безбедност и шта да заиста обезбедимо

О ономе о чему се највише говори у једној заједници, често управо тога највише недостаје. Ово би се могло односити и на електронску безбедност и уопште на сигурност данашњег човека у било шта што је даље од сутрашњег дана. Људи данас много страхују од тога да ли је њихова приватност осигурана у случају да имају биометријске личне карте и пасоше, а често се питају да ли већ живе у неком свету потпуне контроле преко камера и електронских справа и да им већ није ударен жиг звери. Престрављени су због могућих злоупотреба од стране несавесних појединаца из полиције, државне администрације или криминалних група, а неретко верују у космичку заверу више него у Бога. Злоупотреба је било одувек, као што је крадљиваца и фалсификатора увек било, па и онда када се код личне карте пре једног века састојао само од неких одштампаних бројева и када водени жиг није постојао, већ је био обичан печат који је свако могао да копира.

Симон Петар и Симон Волх

Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узвисили.

Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија.

Протојереј Милорад Голијан: Све је могуће ономе који вjерује

Предавање „Све је могуће ономе који вjерује“, на 208. по реду духовној трибини у великој сали београдске општине Вождовац, у организацији Цркве Светога Трифуна са Топчидера, одржао је у понедељак 4. јула протојереј Милорад Голијан. Овим предавањем завршен је циклус духовних разговора који су почели у јесен прошле године. Пензионисани протојереј Милорад Голијан, који живи у Сремској Митровици, чест је гост духовних трибина не само у Београду него и широм Србије.

Осам векова Милешеве: У знаку Руса

Много шта су Доментијан и Теодосије прећутали о Сави, па би према њима испало да је он по преласку у велики грчки Манастир Ватопед „заборавио“ руски Манастир који га је први примио, а то би било неповољно по Саву, познатог по својој добродетељи за скоро све манастире Свете Горе. Преко Милешеве, добијен је још један детаљ Савиног рада, који сведочи да преласком у Ватопед везе са Русима нису прекидане.