Наука
Свети Максим Исповедник: О Крсту
14. Август 2020 - 8:30
У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста).
Пост као саставни део литургијског живота
14. Август 2020 - 8:28
Круна нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.
Свети изданци владарске породице
12. Август 2020 - 9:23
Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота.
Игуман савински Макарије: Љубав која се остварује у слободи је основ односа Бога и човјека
11. Август 2020 - 9:24
Утврђујући ученике у вјери и обећању које је донио на земљу, Христос каже да ће се Он вазнијети на небеса како би умолио Оца да пошаље Духа утјешитеља, који ће свједочити истину у овоме свијету. Господ све чини како би своје ученике утврдио у вјери, да се не уплаше и саблазне од кнеза који влада овим свијетом, а који, долазећи, узима данак гријеха људског у овоме свијету, узимајући и сваког оног ко гријеху служи. Христос додаје и то да кнез овога свијета у Господу не налази ништа. Човјек у овоме свијету сам бира коме ће служити, по томе како ће усмјерити своје психоифизичке способности.
Епископ стобијски Давид: Свете Тајне - учествовање створеног у нествореним
10. Август 2020 - 14:00
У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.
У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.
Главни задатак Цркве је привођење људи Богу
10. Август 2020 - 13:53
Богоопштење, сједињење с Богом - ово је главни циљ живота хришћана. Све остало је другостепено без обзира колико нам се чинило важним. Све свете таjне, богослужења, обреди и молитве човеково срце побудђивају на богоопштење, одводе суjете, мирских мисли, уздижу особу ка том главном циљу - сједињењу с Богом. Црква је увек са својим људима. У тузи и радостима. Од рођења до смрти. Све у Цркви предвиђено служи за утеху, надахнуће и помоћ људима. И фигуративно и дословно сваког дана, од када постоји оваj свет. Црква jе са здравим људима и болесницима, Црква је са онима који се радују и тугују, Црква са онима који се рађају и умиру.
