Преподобна Анастасија Српска
Према источно хришћанској духовној традицији, размишљање о правичности једне богољубиве мајке може се сматрати исправним полазиштем које ће свакој души пружити разумевање дефиниције личне хришћанске врлине у породичном окружењу. На пример, оно што се највише истиче у вези са личним идентитетом Дјеве Марије је њена улога праведне и свете мајке будући да је највиша титула коју ју је Црква доделила „Богородица“, од грчке сложенице Теотокос. Богородица као извор врлина открива се у контексту њене привржености и истинске посвећености Свом Сину и нашем Богу, Господу Исусу Христу. Постојану љубав, као врхунац свих хришћанских врлина, Она непрестано испољава и чак дарује свима онима који чезну за спасењем. Стога сваки православни хришћанин слави Увек-Дјеву Марију првенствено због Њеног дивног мајчинства које је у потпуности остварено кроз њену врлинску постојану љубав према Њеном Сину и нашем Господу, Исусу Христу, Спаситељу света.
Свети мученик Јулијан Тарсијски
Свети Јулијан, син високородног сенатора незнабошца и мајке хришћанке, родио се у киликијском граду Аназарву. После смрти свога мужа мајка светог Јулијана пресели се из Аназарва у киликијски град Тарс. Ту она крсти дечка Јулијана у хришћанску веру, и васпитаваше га у хришћанској побожности.
Када Јулијан напуни осамнаест година, настаде силно гоњење на хришћане под царем Диоклецијаном. Између других хришћана би узет и блажени Јулијан и приведен на суд к игемону, управнику области Маркијану. Али ни свирепа мучења, ни обећавања дарова и почасти, ни претње, не могоше преклонити побожног младића да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Читаву годину водао га је игемон по разним градовима киликијским и свуда га подвргавао разноврсним мукама, но он остаде тврд као дијамант у исповедању Христове вере.
Преподобни Наум Охридски
Славни празник Светог Наума је 23. децембра (где видети његово опширно житије), а 20. јуна му је летњи празник (или сабор). О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе, или бивају доношени, да ту над моштима Светитељевим кроз веру и молитву добију исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од Светог Наума. Године 1926. један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао га поново у живот. Прилагач се зове Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су угледни, и сада живи, грађани у Ресну. О Светом Науму видети опширније под 23. децембром.
Свети свештеномученик Методије
Измлада посветивши себе Богу, овај блажени угодник Божји постаде честан сасуд и обиталиште Светога Духа. Због тога би, по избору божанском, удостојен архијерејског звања и постаде архипастир словесних оваца у граду Патари (тачније: Олимпу) Ликијској. Свети Методије добро и богољубиво пасијаше поверено му стадо, светлим и кротким поукама водећи га ка савршенству. Но видевши Оригенову јерес и заблуду тадашњих присталица њених, светитељ Христов устаде против ње као изврстан пастир, и божанским огњем свога учења сагоре је, и божанском благодаћу и својом мудрошћу уништи таму њену. Муња богонадахнутог учења његовог обасја васељену, и труба знања његовог одјекну по свој земљи.
Преподобни Пајсије Велики
Као што трулежна и пролазна лепота овога света привлачи к себи људе који жуде за њом и чини те се они, ради мале сласти, колебају осећањима и умом тако сежу за страстима, да не само презиру обећани им не бески живот, него се авај! - одвраћају и од самог Творца истинитог живота и претпостављају садашње будућем, драговољно пригрљујући на тај начин љуту и бесконачну смрт; тако и вечна на небесима блага побуђују у онима који се надају добити их неизмерну чежњу за њима и насићују срца њихова неком божанственом и неисказаном слашћу, и чине да се они непрестано сећају тамошњег блаженства, награде за трудове, и дивног славља подвижника; мисао о томе подстиче их на толико усрђе према тим вечним благима, да они не само временско и пролазно презиру, него чак ни живот свој не штеде, желећи да за Христа душу своју положе, и смрт за Њега претпостављају свима земаљским сластима и лепотама. А када нема гоњења хришћана, онда се они труде да ту жељену за Христа смрт доживе на други начин: они узимају на себе дуготрајан, но за њих неопходан, пбдвиг самоумртвљења; при томе подносе безбројне муке: сваки дан постећи се, и разним подвизима подвизавајући се, и борећи се са невидљивим демонима и, будући у телу, непрестано приморавајући природу своју да се противи бестелесним непријатељима.
