Свети Методије Цариградски
Светитељ Христов Методије беше родом са Сицилије. Још у младости он прими монашки образ, и веома напредоваше у многим врлинама. За царовања Лава Јерменина, иконоборца, он беше у звању апокрисијарија код свјатјејшег Никифора, патријарха цариградског. Патријарх Никифор посла светог Методија к папи у Рим поводом неких црквених послова. Свети Методије се намерно задржа дуго у Риму, пошто злочестиви цар Лав отера свјатјејшег Никифора са патријаршијског престола и место њега постави свог једномишљеника јеретика иконоборца Теодота Милисијског, названог Каситер. А кад погибоше цар Лав и лжепатријарх Теодот, свети Методије се врати из Старог Рима у Нови. У чину презвитера он служаше Господу у светости и правди, и стално се бораше против иконоборачке јереси, која у то време беше веома јака: јер после Лава Јерменина на царски престо ступи, такође јеретик иконоборац, Михаило Валвос или Травлос, а патријаршијски престо држаху људи непобожни.
Света мученица Акилина
У палестинском граду Вивлосу живљаху хришћани, јер ту сами свети апостоли засадише веру у Христа. Тамошњем хришћанину Евтолмију, због његовог богоугодног живота у браку, Бог подаде Свој благослов, те жена његова заче и роди девојчицу, којој наденуше име Акилина. Кад одојче напуни четири месеца, мајка је однесе епископу Евталију. Осенивши девојчицу крсним знаком, епископ је огласи, и након два месеца просвети светим крштењем. Када Акилина наврши годину, њен се отац Евтолмије пресели са земље на небо. Мајка гајаше своју ћерчицу, упућујући је у побожан хришћански живот; и до седме године она већ беше упућена у сва правила еванђелског живота. И уколико девојчица више растијаше, утолико се више испуњаваше Духа Светога и украшаваше благодаћу Христовим. И толико се проже том благодаћу, да она у младим годинама свога девојаштва јуначки одбаци и изгази наредбе незнабожних царева о обавезном за све поклоњењу идолима. О томе ће сада бити реч.
Свети Трифилије Левкусијски
Свети Трифилије родио се на острву Кипру. Световну философију изучио је у Вириту, а духовној философији научио га је свети Спиридон, епископ Тримитунтски, чији он ученик бејаше. Свети Трифилије би самим Богом предизабран и предназначен за епископа: јер пре но што постаде епископ, њега у виђењу виде као архијереја цар Констанције, о чему се у житију светог Спиридона казује следеће:
Преподобни Петар Атонски
Преподобни Петар беше пореклом Грк, из Цариграда, по позиву војник а по чину војвода. Пошто беше искусан и вичан војник, цар га је много пута слао у рат. У једном од таквих похода на Сирију грчка војска претрпе пораз. Војвода Петар би заробљен са многим другим војницима и одведен у ропство у Арабију, у град Самару, који се налазио на обалама реке Еуфрата. У Самари он би окован у тешке железне окове и посађен у тамницу. Налазећи се у тамници, он брижљиво испитиваше своју савест, и сети се да је много пута помишљао да се одрекне света и обећавао Богу да ће постати монах. И би му тада јасно да је Бог допустио да он буде заробљен и допадне оваквих мука зато што се није постарао да добру намеру своју приведе у дело. Стога плакаше и ридаше много, кајући се за свој нехат и смиравајући себе, јер беше свестан да по заслузи страда.
Преподобни Онуфрије Велики
Преподобни инок Пафнутије, који се подвизавао у једном од пустињожитељних манастира египатских, оставио нам је повест о томе како је пронашао у пустињи преподобног Онуфрија Великог и друге пустињаке. Своју повест он овако почиње:
Боравећи и побожно тихујући у моме манастиру, у мени се једнога дана појави жеља да одем у унутрашњу пустињу и видим, има ли тамо неки инок који више од мене служи Господу. Уставши, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Изађох из свог манастира, не рекавши ништа никоме, и упутих се у најдубљу пустињу. Путовао сам четири дана, не окусивши ни хлеба ни воде, и дођох до једне затворене пећине која је имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајући, и очекујући да ће неко по обичају монашком изаћи из пећине и дати ми поздрав у Христу. Али пошто не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уђох говорећи: благослови! И угледах у пећини некаквог старца који је седео и као спавао. Ја поново рекох: благослови! и додирнух његово раме с намером да га пробудим, но оно беше као прах; и опипавши тело његово, ја нађох да је умро пре много година. Угледавши хаљину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у прашину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих њоме тело умрлога и, ископавши рукама раку у пешчаној земљи, погребох тело подвижниково са уобичајеним псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. Затим, прихвативши се мало хлеба и воде, ја се окрепих, и преноћих крај гроба тога старца.
