Свети свештеномученик Доротеј Тирски
У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284- 305. г.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника. Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).
Свети Јоаникије Бокешки, Митрополит црногоско-приморски
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године.
Свети мученик Лукилијан и други с њим
Свети мученик Лукилијан, који пострада у време римског цара Аврелијана, прво живљаше у незнабожном многобоштву и беше угледан идолски жрец, и као такав остаре. Живљаше он недалеко од Никомидије, служећи у идолиштима поганим боговима. Затим, благодаћу Христа Бога нашег, који жели да нико не погине него да се сви спасу, он увиде демонску обману и заблуду многобоштва, дође у познање истине, поверова у јединог истинитог Бога - Господа нашег Исуса Христа, одбаци и попљува идоле, и обнови се у старости, као орлу, младост његова: јер се препороди светим крштењем, и сав се приљуби љубави Христовој свом мишљу својом и свом душом својом. А доказиваше он и осталим многобошцима ништавност и пагубност њиховог безбожја, и упућиваше их на спасење, својим учењем приводећи их Христу. И он многима постаде пример обраћења к Богу. Месни пак Јевреји, видећи Лукилијанов прелаз из идолопоклонства у хришћанску веру, и посматрајући како многи по његовом примеру и учењу напуштају идолослужење, присаједињују се хришћанима и примају свето крштење, испунише се гнева и мржње. И они, потајне и опаке богоубице, из зависти оклеветаше Лукилијана и предадоше на суд многобошцима.
Свештеномученик Еразмо Охридски
Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу.
Свети Никифор Исповедник, Патријарх цариградски
Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе.
