Повест о момишићким мученицима
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће бити потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве.
Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора.
Повест о момишићким мученицима
Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.
Свети Василије Велики: Друга беседа о [Великом] посту
1. Утешите, каже се, свештеници, народ мој... говорите у уши Јерусалиму (Ис.40,12). Реч има особину да ојача тежњу у марљивима и да побуди ревност у нераднима и лењивима. Због тога војсковође, постројивши војску, пред ступање у битку говоре поучне речи. И [њихов] подстицај има велику снагу, у многима често изазивајући и презирање смрти. Приликом извођења бораца на борбу у стадиону, обучаваоци и васпитачи младића употребљавају велико уверавање у неопходност да се потруде за задобијање венаца. И многи од њих, повучени частољубљем према победи,не штеде ни тела своја. Због тога је и мени, који обучавам војнике Христове за борбу против невидљивих непријатеља и који подвижнике благочашћа уздржањем припремам за венце правде, неопходна подстицајна беседа. Шта ћу, дакле, рећи, браћо?Ономе ко се припрема за војни подухват и ко се бави телесним вежбама својствено је да своје тело крепи обиљем хране, како бисе с већом снагом латио посла. Онај, међутим, ко не ратује против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе (Еф.6,12), треба да се за подвиг припреми уздржањем и постом. Уље помазује борца, а пост укрепљује подвижника благочашћа. Према томе, колико одузмеш од тела, толико ћеш додати души како би блистала духовним здрављем. Јер, победа над невидљивим непријатељем се не може извојевати телесним снагама, него постојаношћу душе и трпљењем у невољама.
Пост - промена философије живота
Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.
Свети Јустин Ћелијски: Беседа у Другу Недељу Великог Поста
Беседа 2. у Другу Недељу Великог Поста[1] 1967. године у манастиру Ћелије
То је пут којим и ти и ја идемо у Васкрсење. У васкрсење и тела и душе, да, и ти и ја. Зато је пост тако чудесан сав води, куда? У Васкрсење. А то, шта то значи? Васкрсење - победа над смрћу, Васкрсење - победа над грехом, Васкрсење - победа над ђаволом! То је тај пост.
У једној дивној стихири ових дана певали смо и молили се: Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам показа победу над ђаволом, постом. Пост - победа над ђаволом. То је блага вест коју је Господ нама дао и показао. Хоћеш победу над грехом, хоћеш победу над творцем греха, над ђаволом самим? Ето ти поста - вели Спаситељ! Да, ти постом постајеш највећи победник у овоме свету. Ко је победио ђавола, ко, осим Господа Христа? Нико други није. Зато је он Спаситељ света, јер је само Он Бог јачи од ђавола. Све је друго слабије од њега. И ми, идући за Њим, уствари увек идемо за Победником Који нам даје увек победу над ђаволом, над сваким ђаволом који јуриша на нас да нас обори и (одвуче) у грех, у шта[2], у смрт.
Митрополит Антоније (Блум): Васкрсе Христос и живот живи
Данас благодат Божја делује у нама без труда с наше стране, без подвига. Она испуњава наша срца некако сама од себе. „Ви који сте постили и ви који нисте постили, празнујте једни с другима! Ревнитељи и лењивци величајте овај дан!" - вели свети Јован Златоуст у својој чувеној васкршњој беседи. И заиста, како ћеш, ако не благодаћу Божјом, објаснити радост која у освит овог светог Дана неочекивано испуњава твоје срце и ослобађа те од мржње, гњева и роптања на Бога? Како би друкчије могао објаснити те сузе умиљења, које ти навиру на очи док слушаш васкрсне црквене песме? Како тумачити ту своју неодољиву жељу да помогнеш сироте? Постао си данас хришћанин не својим трудом, но благодаћу коју данас Васкрсли дарује свима. „Наслађујте се сви гозбом вере, уживајте сви у богатству доброте!", кличе свети Златоуст.
