Нове књиге

Виктор Михаилов: Покидај ланац зависности

Ка­ко да осло­бо­ди­мо ум и те­ло од сва­ке за­ви­сно­сти уз по­моћ пра­во­славне ве­ре - Манастир Подмаине, 2008.

Уредник: Игуман Бенедикт (Јовановић)

Превод са енглеског: Милена Тејлор

Ово ни­је ду­хов­на књи­га. То је књи­га за са­мо­по­моћ са по­да­ци­ма и на­во­ди­ма ко­ји су пре­у­зе­ти из пра­во­слав­них ду­хов­них књи­га. Све­ти­те­љи, на­дах­ну­ти и ру­ко­во­ђе­ни Бо­гом, на­пи­са­ли су пра­ве ду­хов­не књи­ге и оне су до­при­не­ле да и овај смер­ни труд из­ра­сте у књи­гу. Њу је на­пи­сао гре­шник ко­ји је сле­дио њи­хов са­вет. С об­зи­ром на то да од Бо­га до­ла­зи све што нам по­ма­же да по­бе­ди­мо грех и стра­сти, он­да је и ова књи­га, кроз по­ме­ну­те све­ти­те­ље, на­дах­ну­та и ру­ко­во­ђе­на Бо­гом.

Аутор ове књи­ге ни­је до­сти­гао бла­же­но „бе­стра­сно ста­ње" ко­је има­ју Све­ти, већ је са­мо на­у­чио ка­ко да се уз­др­жи од стра­сних де­ла, од­но­сно да се од­вик­не и осло­бо­ди за­ви­сно­сти. То „бе­стра­сно ста­ње" пред­ста­вља ви­ши сте­пен, и оно је из­ван обла­сти ове књи­ге. Ме­ђу­тим, по­сто­је дру­ге књи­ге ко­је су на­пи­са­ли све­ти­те­љи, и оне нас мо­гу во­ди­ти ка том ви­шем сте­пе­ну. „Бе­стра­сно ста­ње" при­па­да они­ма ко­ји љу­бе Го­спо­да Ису­са Хри­ста ви­ше од чи­та­ве тво­ре­ви­не. Ве­ћи­на љу­ди ко­је ће Бог при­ми­ти по­ста­ће пот­пу­но бе­стра­сни тек та­мо, на не­бу. Све­ти­те­љи, ко­ји су до­сти­гли ста­ње бе­стра­шћа док су још жи­ве­ли у фи­зич­ком све­ту, во­ди­ли су и још увек во­де дру­ге ка том ви­шем сте­пе­ну. Све­ти Јо­ван Ле­ствич­ник ка­же: „Ни­је мо­гу­ће да сви до­стиг­ну бе­стра­шће, али је мо­гу­ће да се сви спа­су и по­ми­ре са Бо­гом." То је од­лич­на вест за нас гре­шни­ке!

"Светосавац" - информатор СОЗ Тузла

Крајем априла изашао је први број информатора Светосавске омладинске заједнице у Тузли - „Светосавац".

Из првог броја издвајамо наслове:
- Година јубилеја владике Василија,
- Манастир Озрен,
- 125 година од рођења Јована Јовановића Змаја,
- 135 година од рођења Надежде Петровић.

Епископ Атанасије (Јевтић): Духовни живот, виђен православном антропологијом

У Бугарској је изашла из штампе књига Епископа Атанасија Јевтића, "Духовни живот, виђен православном антропологијом". Књигу је објавила издавачка кућа "Синтагма", и представља прво издање амбициозне едиције "Мала православна библиотека". Укључена су два текста, "Духовни живот" и "О православном благочестију", којим се бугарским читаоцима представља Владика Атанасије, један од најпознатијих савремених православних богослова.

Избор текстова, превод са српског на бугарски језик, као и научна редакција су дело др Свилена Тутекова. Др Тутеков у плану има превод и издавање још неколико радова Епископа Атанасија.

Епископ браничевски Игнатије: Биће као есхатолошка заједница

"Стварање света и човека, оваплоћење Христово и заједница с њим у Евхаристији, јесу типови и иконе будућег Царства Божијег. То још увек није истинито постојање створених бића, зато што још увек није остварено васкрсење мртвих у Христу. Свети Максим Исповедник пише да се све креће ка последњем циљу, ка сједињењу с Богом у есхатолошком Христу. То је будуће стање створених бића, тј. то је будуће васкрсење мртвих у Христу и живот вечни, што се још увек није догодило. У овој студији смо покушали да дамо одговор на питање шта је есхатон и у каквом су односу хришћанска есхатологија и хришћанска онтологија, као и у каквом односу стоје ове две теме са еклисиологијом, са садашњим начином постојања Цркве. Црква постоји у свету да би спасла свет, не толико оним што чини и говори, колико оним што она јесте, а њено биће извире из есхатона. Ту онтолошку поруку, која је уско повезана са есхатоном, носи целокупно учење Цркве, а посебно њен литургијски догађај."

Епископ пожаревачко-браничевски ИГНАТИЈЕ (МИДИЋ)

“Свевиђе” – часопис посвећен животу Цркве и њеног верног народа

У црквеној гостионици Пасха у Никшићу, 11. маја 2008. године, у оквиру „Дана Светог Василија Острошког" представљен часопис „Свевиђе", лист Епархије будимљанско-никшићке

У представљању „Свевиђa", који са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, излази већ шест година, учествовао је јереј Миодраг Тодоровић. Он је говорећи о значају излажења овог и сличних листова, посвећених вјеронауци, хришћанској култури и животу Цркве, казао да је мисија „Свевиђа" у томе што представља наставак Литургије и сабрања кроз писану ријеч.

Црква Рођења Св. Јована Крститеља, Радован Пилиповић, Београд 2008.

Приповест о цркви Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду извире из савремене прошлости Православне Цркве у нашем главном граду. Историја овог храма је кратка, како је већ више пута наглашавано, али није недостојна приповедања нити описивања.

Храм Св. Јована Крститеља родио се из нарочитог места у хришћанском предању. Прве хришћанске богомоље настајале су на гробљима, на местима вечног починка хиљада душа које су, у различитој мери, биле у заједници са Богом. Право на гробља је једно од ретких права која је римска држава поштовала и која није ускраћивала хришћанима које је прогонила.

Смрт је за истинског хришћанина једина земаљска стварност са којом се ваља изборити и коју треба победити. Тако је и црква Св. Јована Крститеља настала из тежње за победом над секуларизованим и песимистичним схватањем смрти.

Архитектонска историја цркве која се данас налази у урбаном делу Београда отпочела је од једне просторије у обичној световној згради на Централном гробљу. Њена повест је запала у време које је по владајућој идеологији и друштвеном расположењу, најблаже речено, било суревњиво према Српској православној цркви. Но баш због тога, на примеру овог парохијског храма осећа се животворност речи нашег Господа да ће сазидати Цркву своју и да је ни врата пакла неће надвладати. Умешност, сталоженост и завидна тактичност патријарха српског Германа (1958-1990) освојиле су зграду испрва предвиђену за сахрањивање и испраћај покојника разних вера и идеологија. Од једне просторијице намењене православнима за испраћање на онај свет, читава зграда, иако није била првобитно сазидана са култном наменом, прешла је мало-помало у власништво Српске православне цркве и постала права и достојна богомоља.