Наука

Два века од оснивања Велике школе, претече Универзитета

Сутра се навршавају два века како је беседом "О дужном почитанију к наукама" Доситеј Обрадовић отворио врата полазницима Велике школе, првој те врсте у Србији, која је представљала претечу данашњег Универзитета у Београду.

Међу првим ђацима који су тог 1. септембра по старом календару, 13. по новом, ушли у клупе Велике школе били су син Карађорђев, Алекса Карађорђевић, Вук Караџић, Милан и Иван Стојковић, Николче Карапанџић, Милосав Здравковић, Макса Ранковић, Милоје Божић, Јовица Миловановић и други, углавном синови устаника, а касније познате личности кнежевине Србије, изјавила је Тањугу управница Задужбине "Доситеј Обрадовић" Мирјана Драгаш.

Свети Николај Жички - Беседа о Јовану и Иродијади

Човечанство је једна горда реч, драга браћо, но посматрано с планине човечанство се не види. Види се магла и виде се облаци, но човечанство се не види. Виде се црне гомиле шума и неправилно изаткана мрежа поља и њива, но човечанство се не види. Назиру се кроз маглу и велики градови као локве просуте сиве боје, и назиру се реке и путови као извијугани бели конци, но човечанство се не назире. Не виде се царске палате, ни парламенти, ни храмови, нити се виде муве, које прелетају те предмете људске гордости, нити се виде врапци који лете над мувама, ни орлови који лете над врапцима - само се види горе мало плаве боје, што људи зову небо и доле мало сиве боје, што људи зову земља, и између тога двога нешто, што људи не зову никако. Посматрачу на планини најзад се заморе погледи тражећи у долини под собом човечанство, и он склапа своје очи, развлачи уста на један циничан осмејак и шапће сам себи: човечанство је само једна горда реч ! И затворених очију почиње да слуша, не би ли бар чуо то човечанство.

Јубилеј на Православном богословском факултету Универзитета у Београду

Православни богословски факултет обележиће сутра 88. годишњицу прве седнице одржане у ректорату Београдског универзитеа у Капетан Мишином задању којом је озваничен рад те високе образовне институције Српске православне цркве.

Ова значајни датум биће обележен окупљањем на богослужењу у капели Светог Јована Богослова а потом и свечаношћу којој ће присуствовати професори, студенти и сви запослени факултета који је као члан Универзитета у Београду прихватио европске стандарде организовања наставе.

Историјат Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Крајем деветанестог века (1899) приступило се реформи Велике Школе и отварању Универзитета. Нарочита комисија за израду пројекта Универзитета поред разних других извештаја добила је и мишљење о Богословском факултету архимандрита Нићифора Дучића. Архимандрит Дучић решио је тим извештајем дилему да ли оснивати Богословски факултет или Духовну академију, али је у пракси било много теже спровести. Пре формирања Факултета, Срби су после завршене средње богословске школе углавном школовали у руским духовним академијама - Кијевској и Московској, али се одлазило и у богословску школу Васељенске Патријаршије на Халки код Цариграда, у Атину, Черновице и на старокатолички факултет у Берну...

Законом о Универзитету 27. фебруара 1905.г. Универзитет сачињавају пет факултета и то: богословски, философски, правнички, медицински и технички. Нажалост, Богословски факултет, је основан тек 6. септембра 1920.г. када је на седници Савета Богословског факултета у канцеларији Ректората Београдског Универзитета којој је председавао најстарији по годинама живота и по годинама службе Александар Павловић Доброклонски контрактуални редовни професор Опште Историје Цркве за првог декана изабран прота Стеван М. Димитријевић. Прва брига новог декана била је у коју зграду сместити факултет (прва наменска зграда за Богословски факултет зидана је данашња зграда Факултета усељена школске 1995/96. године). Факултет је свечано отворен 20. децембра 1920.г.

Љубав - највећа од свих врлина

У свима књигама Новог Завета љубав је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. Познате су речи апостола Павла о љубави: „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". /I Кор. 13/. Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена.

Свети Владика Николај Велимировић

Поводом РАТЕЛ-овог правилника техничких услова за електронски надзор интернет комуникација

Кратак увод у право на приватност

У оквиру грађанскоправне науке, право на приватност се сврстава у корпус личних права и о њему се у уско правном смислу говори се тек од краја 19. века. У то време Семјуел Ворен (Samuel Warren) и Луис Брендајс (Louis Brandeis) популаришу одлуку судије Кулија (Cooley) да је приватност „право да човек буде остављен на миру" („right to be let alone"), затраживши заштиту појединца у контексту нових проналазака и начина пословања. Приватност у савременој правној пракси значи вођење живота слободно, без упада у интиму, у већој мери аутономно и са могућношћу контролног приступа личним информацијама и потврђено је многим међународним актима и конвенцијама.