Богословље

Епископ Григорије: Христос васкрсе! Заиста васкрсе!

Данас, када у радости Празника говоримо о догађају Васкрсења Христовог, прво на шта бих хтио да подсјетим вас јесте потреба наше вјере у реалност јеванђелског извјештаја о страдању и Васкрсењу Христовом.

Наравно, истина Васкрсења је блага, преблага и свеблага, али желим да подвучем истинитост самог свједочанства Библије. И наш васкршњи поздрав: "Христос Васкрсе" и отпоздрав: "Ваистину Васкрсе", који ће се у овим данима небројено пута изговорити, потврђује то да Он јесте стварно устао из мртвих и да је то садржај и темељ наше вјере.

Благодатни огањ

Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога", жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства.

Умировљени Епископ Атанасије одржао предавање у Никшићу

У организацији Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, у петак, 15. априла предавање на тему „Васкрсење Лазарево и наше васкрсење" одржао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки Г. Атанасије Јевтић.

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Јован Фундулис и тајинствено Богослужење

У јануару текуће године напунило се три године одпредстављења у Господу блажене успомене професора литургике и омилитике наАристотеловом Универзитету у Солуну Јована М. Фундулиса. Упокојио се 24.јануара 2007. остављајући иза себе благу успомену једног ученог мужа, смиреногчовека и надахнутог аутора четири стотине и више радова литургичког, омилитичкоги агиолошког садржаја[1]. Као дубок ипредан истраживач литургијских текстова и отачких извора о Светом  Богослужењу бавио се са свих аспекатанашим литургијским предањем и истакао је колико историјско - богословскобогатство толико и његов значај у животу Цркве и духовно обнављање човека. Богослужења

Блажене успомене проф. Ј. Фундулис имао је част иприлику да од 1964. сарађује у часопису « Ὁ Ἐφημερίος». Са овог места развио јеса љубављу један значајан дијалог са свештеницима Цркве јеладске одговарајућина конкретна питања литургичког садржаја[2].Међу темама са којима се бавио у поменутом дијалогу је и проблем  читања молитава на БожанственојЛитургији. Будући да се од 4. века уводи термин тајно (μυστικός) за Божанску Евхаристију[3]и да је, од тада до данас гласно изговарање молитава на Литургији -  да народ чује  или не, постало  предмет пописивања рукописа и расправаунутар Цркве[4], Јован Фундулис је цео проблем сагледао у његовим тачним историјским,богословским, литургијским и пастирским димензијама.

Конкретно се позива  на јединство црквеног тела у апостолско време на основуучешћа народа у ономе што се зове «τῷ νοΐ» («и умом»)[5]. Потом говори о клими која је била створена од 3. до 5. века у почетку са«ἀγράφου διδασκαλίας» («неписаним учењем»)[6]и сакривањем тајни од непосвећених (disciplina arcana) и у наставку сареакцијом цара Јустинијана на појаву преовладавања тајног читања молитаваБожанствене Литургије и Крштења [7].Што се тиче старе праксе сакривања Тајни Јован Фундулис пише да то «неманикакве везе са тајним читањем молитава. Ово (сакривање тајни) односило се иодноси се на оне који су непосвећени, дакле на оне који нису Хришћани... Заверне не постоји тајно или скривено. Откривење је потпуно и заједничко за свечланове Тела Цркве, који су крштени у име Христово. Нити постоји једно богословскоучење за народ, а друго за клир»[8]. У вези са овом темом познату Збирку Закона (139) цара Јустинијана карактеришекао «један снажан богословски текст, који са библијским и догматскимаргументима утврђује и појачава литургијски етос и са строгошћу покушава даограничи тежње тихог изговарања молитава Божанствене Литургије («προσκομιδῆς»)и Светог Крштења» [9].

Опште преовладавање тајног читања молитава у потоњимвековима и, свакако, током турске владавине, блажене успомене Професор приписујевише практичним разлозима, као што су на пример постепено узвишавање иконостаса,«вероватно и савршавање  БожанственеЛитургије само од стране једног свештеника без учешћа ђакона» [10].Штампане књиге су такође много допринеле да се молитве читају «тајно»(«μυστικῶς»). Као последица овог развоја дошло је  до нарушавање јединственог текста Литургије[11]због премештања молитава које се одвајају од њихових тријадолошки садржанихвозгласа. Такође време тишине, које је настојало док је свештеник читао молитве«у себи», брзо и «површно», било је покривено са спорим музичким мелосом одстране појаца [12]. «Али, осимнеприхватљивог и, нека ми буде допуштено да га окарактеришем каонеблагочестивог безпоретка,  - пишеЈован Фундулис - најозбиљнија последица тајног читања молитава јестепреиначавање  Божанствене  Литургије у један низ славословнихвозгласа  који образлажу текст којисе не чује, као и псалмопојања и радњи, која немају независан смисао одмолитава»[13].

Поштујући у потпуности тајинствени (тајни) карактерСветог Богослужења, «τά μυστικά» (тајинства), као што Божанствену  Литургију карактеристично ословљаваСвети Симеон Солунски[14], Јован Фундулис је сагласан и прихвата оно што каже отачко предање кроз устаСветога Германа Цариградског о откровењу кроз Оваплоћење Логоса, «пре векова инараштаја»[15]сакривене тајне и њеног  откривањау Светом Богослужењу  на свакиначин «за освећење и спасење верних» [16].

Са овог аспекта Света  Литургија је засвакако  неизрецива Тајна, пред којом «ћути свака плот»[17]. Ово, међутим, према  значајномсавременом литургологу наше Цркве, не спречава читање молитава БожанственеЛитургије на глас . И то због тога што ова «''Тајна'' за вернике, клир и народ,не значи нешто тајно, већ оно што се не може сместити у ум човечији. Не да незнају да се наш принос  - хлеб ивино  призивањем Светога  Духа претвара у Тело и Крв Христову илида се вода приликом Крштења мења кроз молитве у ''воду поновног рођења'', већда је несхватљив начин деловања Светога Духа» [18].

Ово заправо подразумева Свети Никодим Светогорацкад пише да је Тајна «несхватљива, и затим неизрецива и неисказана и која сеприхвата једино кроз веру», а да је Жртва тајинствена (тајна) у смислу да је«невидљива и за чула»[19]. На овој основи термин «тајинствен» дефинише многе појмове и значајне догађајекоји стоје у вези са историјом спасења, као што су на пример Пасха тајинствена,као тајне која свештенодејствује у нама[20],мистично рађање приликом Крштења у смислу да благодат Божија тајинствено(тајно) делује у нама и поновно нас рађа[21],тајинствена (тајна) Трпеза као воспоминаније на Трпезу Тајне Вечере[22]и образац есхатолошких добара, тајинствени народ [23]-очигледно као мистик тајни, тајинствена песма - као херувимска, која указује натајно изображавање верних са анђелима, али се пева гласно да сви чујуи и тоблаголепно.

Сигурно је већ да тамо где постоји одредница тајно (μυστικός) то не значи да сепоништавају чула (осећаји), већ да невидљива благодат Божија као нестворенаенергија ради и делује «у свакој пуноћи и знању (чувству)»[24].Ово значи да се неизречена тајна приближава «у усредсређености ума и искреногпокајања срца»[25], дакле састрахом Божијим, у поретку, побожношћу и пажњом, а не да наш ум по речима Св.Никодима Светогорца «лута по светским и узалудним стварима»[26].

 Тако,Јован Фундулис, стојећи чврсто у отачкој истини да у Цркви «Хлеб који силази саНеба тајно свештенодејствује у сваком»[27], кога верни види, додирује и једе га[28],као што такође у подстицају Светога Симеона Солунског, који хоће да се молитвечитају «са пажњом и полако.... да их сви чују» [29],не може да појми да једна Литургија може да буде несхватљива[30].У погледу свештеника он верује да је он представља «уста не неке неме Цркве,већ народа Божијег, који се са искреношћу слободно обраћа Богу Оцу крозсвештеника и учествује у ономе што он говори»[31].А за народ је несхватљиво да не разуме оно што се савршава «да не учествује уречима молитве и химне»[32].

Због тога се залаже, као и његов учитељ, блаженеуспомене проф. литургике П. Трембелас[33],за читање молитава Св. Литургије на глас «без претеривања у изговарању, чесно иса свештеном достојанственошћу, толико јако колико да буде могуће њихово слушање»[34].То што се на тих начин и мирно слушају молитаве није у супротности са«μυστικῶς» («тајно»). Насупрот,  онога појачава, јер држи ум верних са пажњом на оно што се говори како би се речи,према Светом  Никодиму, утиснуле унаша срца[35].Они се такође, боље припремају да приступе  Тајни Божанске Евхаристије,  а осигурава се и јединство црквеног тела. Свештеник читајућимолитве благодари, али и пуноћа верних тиме што слуша молитве и одговара са«Амин» учествује у ономе што се савршава и изграђује се[36].Иначе, ово је оно што се захтева у Божанственој Литургији, са страхом Божијим,вером и љубављу учешће у Трпези речи, али и Трпези Евхаристије.

Панајотис Скалцис

вандредни проф. Аристотеловог Универзитета у Солуну

Превео Саша Станојевић

Промоција Зборника радова са Научног скупа ''Отац Јустин Поповић - живот и дело''

Поводом празника Благовести, у препуној сали Црквене општине Врање, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, одржана је промоција Зборника радова са Научног скупа ''Отац Јустин Поповић - живот и дело''.