Наука

Годишњица упокојења старца Емилијана

На данашњи дан, прошле године, упокојио се старац Емилијан Симонопетрит.

Старац Емилијан рођен је у Пиреју октобра 1934. као Александар Вафидис. Дипломирао је на атинском Теолошком факултету 1959. године, након чега је желео да постане свештеник мисионар. Његов пријатељ Анастасије Јанулатос (садашњи алабански Архиепископ) подстицао га је на монашки живот, саветујући му да оде код тада новог митрополита Трикале, за којег је веровао да би добро руководио младог Александра. Александар Вафидис је послушао свог пријатеља, отишавши у Трикалу прима монашки постриг 9. децембра 1960. добивши име Емилијан. Два дана касније рукоположен је у чин јерођакона, а следеће године 15. августа рукоположен је у презвитерски чин.

Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.

Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.

Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.  

Православље у Аустралији

Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника. У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке.

Проф. др Илија Икономиду: Православно гледиште на еколошку кризу

1.  Увод

Чини се да велики број необразованих и образованих људи, међу којима и црквени радници и теолози, још нису схватили да еколошка криза има и позитиван и негативан однос према хришћанској вери као таквој. Већина управо споменутих људи готови су да ту кризу припишу технологији, индустрији и политици. Из тог разлога верују да је хришћанска дужност да као грађани доприносе сваком залагању усмереном на избегавање еколошке катастрофе. Од свештеника, теолога и верника очекују да ваљано дејствују у остваривању програма који планирају други, одн. нецрквени ауторитети или верски равнодушни еколошки покрети, све у циљу пружања политичког решења проблема, али без уклањања његових дубљих корена.

Дилеме и границе медицинске етике

Апорије етичких начела у време пандемије вируса-короне

Микроскопски астероид Sars-CoV-2 погодио je планету земљу и изазвао тектонска померања. Ово је annus horribilis, највећа катастрофа у 21. веку. Фундаментална цезура је глобална. Светска здравствена организација (WHO) је епидемију прогласила пандемијом. Ми се налазимо у оку оркана пандемије.

Намесник Христов? Vicarius Christi?

Раније „Vicario di Gesù Cristo“, сада „Хорхе Марио Бергољио“

Нова типографија (Layout) или одбачена титула?

Сваке године у ово време објављује се званични „Понтификални годишњак“ („Annuario Pontifio“) са свим подацима о јерархији Католичке Цркве. Најновије издање за 2020.годину садржи једну куриозност:  у ознаци „Намесник Христов”(на земљи) наведено је у једној фусноти као „историјска титула”. До претходе године је највишем понтифексу посвећивана страница у „Годишњаку”, имала наслов:  „Vicario di Gesù Cristo“. Онда су следиле даље титуле: наследник Првоврховног Апостола, Врховни понтифекс универзалне Цркве (Summus Pontifex Ecclesiae Universalis), Примас Италије, Надбискуп и Митрополит римске провиницје, суверена државе Ватикан, слуга слугу Божјих. Сви те титуле имају можда више историјску но догматску релевантност.