Наука

Словеначки преводи Светог Писма*

Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести.

Франк Рексрот: Весела схоластика. Научна револуција у средњем веку

(Frank Rexroth:Fröhliche Scholastik. Die Wissenschaftsrevolution des Mittelalters, C.H. Beck, München 2018)

”Сколастички” (лат. scholastica = школска наука/ знање, изведено из грч. σχολαστικός = онај који се учи, студент, припадник schole) није сасвим љубазан израз. Он сугерише старомодну крутост, појмовну досетљивост и изналажење до препредености – ништа што би се са ведрошћу могло спојити, као што историчар средњег века Франк Рексрот своју књигу насловљава, а ни на који начин могло довести у везу са ”научном револуцијом”, као што то стоји у њеном поднаслову. Тако, да појам који је настао пре 900 година, показује да се ова пежоративна ознака увек односи на припаднике друге научне школе, никако на себе саме.

Умна посвећеност православног вероучитеља

Прво што издваја православног вероучитеља у односу на предаваче других школских дисциплина јесте православна вера. Овде се не ради о питању да ли дотична школа припада већински православном окружењу. Вера о којој је реч није (само) мишљење или идеолошка пропозиција којом се неко одликује у односу на друге. Вера је унутрашњи, животни став личности, који се огледа и посведочава у односима које он успоставља. Када је реч о сведочанствима вере, не сме се размишљати у правцу споља видљивих индикација: начина одевања, говора или манира које неко може да увежба. Оно у чему се очитава вера јесу ''унутрашњи закони живота''. Најважнији параметар у погледу припремљености једног катихете несумњиво је његов или њен однос према Богу, примарни и референтни однос који се рефлектује у његовом општењу са ученицима, као и у односу према себи самоме. Односима које успоставља и негује на настави и ван ње, вероучитељ неизбежно, макар то и не желећи, нешто сведочи. Било би добро, значајно и у складу са очекивањима да то у континуитету буде сведочанство вере. Међутим, управо је такво сведочанство нешто са чим се не може олако рачунати, што није реално увек подразумевати нити се ослањати да оно вероватно постоји. Можда је то нешто што се не сме губити из вида када је реч о катихетској припреми и оспособљавању, али и о евалуацији учинака – која се не може решавати уобичајеном процедуром инспекције.

Етика катихетске службе

Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. Ниједна прилика где се догађају сусрети и успостављају односи са ученицима није морално неутрална или недовољно етички значајна. Наше доба брине о етици. Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког добро уређеног броја правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми.

Хришћанство и изазови савременог друштва

У Великој сали Универзитета у Нишу 28. маја 2019. године свечано је отворен Други међународни конгрес православних научника у Србији под називом Хришћанство и изазови савременог друштва.

У организацији Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије (одељење у Нишу) у сарадњи са Универзитетом у Нишу, Центром за византијско-словенске студије и Међународним центром за православне студије из Ниша, отварању скупа присуствало је преко педесет научника из земље и иностранства који учествују у раду конференције, представници инститиција и академске јавности, руско и нишко свештенство.

Мултиталент из Тоскане

”Леонардо да Винчи: Прва наука међу наукама” (“Leonardo da Vinci. La scienza prima della scienza”)

Поводо 500-годишњице смрти Леонарда да Винчија организоване су многобројне изложбе и објављено небројено биографија, илустрованих монографија о епохалном делу овог генија. У Риму је у Scuderie del Quirinale у сарадњи са библиотеком Ambrosiana и Националним музејем за науку и технологију у Милану, одакле и потиче Калуди Ђорђоне, куратор (приређивач изложбе), организована ова изанредна изложба.