Свети Исак Сирин: Плод поста
Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.
Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.
Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.
И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.
Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем!
Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.
Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.
Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.
Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.
Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.
Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.
Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“.
Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.
Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.
Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.
Свети aпостол Аристовул
Свети апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве. По Вазнесењу Господњем пратио светог апостола Павла, учитеља васељене, и заједно с њим проповедајући Еванђеље проходио разне земље. Свети Павле га спомиње у својој Посланици Римљанима, пишући: Поздравите оне од Аристовулових (Рм. 16, 10), тојест домаће Аристовулове или сроднике, који су тада боравили у Риму. Пошто је Аристовул био са Павлом кад је Павле писао Посланицу Римљанима, то и поздравља Аристовулове сроднике од своје и Аристовулове стране. А када свети Павле постављаше многе епископе и слаше их у разне градове и земље да проповедају реч Истине, тада и Аристовула постави за епископа, и посла га у Британију, к људима незнабожним и дивљим. Тамо свети Аристовул, трудећи се на Еванђељу Христовом, много пострада од тих свирепих људи, јер су га понекад тукли немилосрдно, понекад по улицама вукли и исмевали. Он поднесе од њих безбројне пакости и злостављања, док их благодаћу Христовом просвети, и научи вери у Христа, и крсти, и Цркву уреди, и презвитере и ђаконе посвети. Он тамо најзад и сконча у миру.
Свети мученик Савин
Светом мученику Савину отаџбина беше Египат, а родно место град Хермопољ. Као угледан човек, он беше старешина своме граду. У време Диоклецијановог гоњења цео се Египат узнемири, многи хришћани беху мучени и убијани. Тада свети Савин остави свој дом, имање и ближње, и са многим другим хришћанима удаљи се у једно забачено село. И тамо се затвори у једну колибу, где провођаше време у посту и молитви. Идолопоклоници су много трагали за старешином хермопољским Савином, да би га ставили на муке, али га дуго не могоше пронаћи, што им падаше врло тешко. Но проказа га неки просјак, кога је блажени Савин хранио и велика му добра чинио. Као Јуда издајник тако и овај бедник оде к идолопоклоницима, и рече им: Шта ћете ми дати да вам покажем где се налази Савин кога тражите? Они му дадоше два златника. И он их одведе у село, показа им колибу Савинову, они је опколише и закуцаше на врата. У колиби са светим Савином беху још шест хришћана. Мислећи да им неко од браће хришћана долази неким послом, они отворише колибу. Идолопоклоници одмах улетеше унутра, ухватише их све и везаше. Светог Савина везаше посебно двема тешким веригама, и одведоше га пред судију Аријана. Истјазаван на безбожничком суду, и дуго примораван да идолима принесе жртву, он се не одрече Христа. Због тога би жестоко мучен, ноктима гвозденим струган, огњем паљен, и најзад у реку Нил бачен, где оконча свој мученички подвиг 287 године, и оде к подвигоположнику Христу да прими венац, победе. Тако исто и они шест хришћана, с њиме ухваћени, бише мучени, и у мукама скончаше, и исту славу од Господа на небу добише.
Свети мученици Агапије, Плисије и други с њима
Ови свети многострадални мученици пострадаше у време цара Диоклецијана. Агапије беше из града Газе, Тимолај из Понта Евксинског, два Дионисија из Трипола Финикијског, Ромил беше ипођакон диосполске цркве у Палестини, Публије и два Александра беху из Египта. Они страдаше у Кесарији Палестинској од царског намесника Урбана, пошто би свуда објављена безбожна заповест царева да се хришћани морају поклонити идолима поганим и принети им жртве. О једном идолопоклоничком празнику у граду Кесарији бише приређене велике свечаности, за време којих су имали бити мучени хришћани. Зато се и из околних села слеже у град силан незнабожачки свет. Тада први би мучен свети мученик Тимотеј (види 19 август), и после многих мука у огњу спаљен; затим свети мученици Агапије и Текла бише бачени зверовима (види 19 август). Гледајући овај крвави призор, шест храбрих хришћанских младића: Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и један Дионисије, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако у знак тога, да неустрашиво желе страдати за Христа, и да су готови да их за љубав Христову баце у огањ или пред зверове. И тако везани изађоше усред гледалишта пред Урбана, громко изјављујући: И ми смо хришћани!
Преподобни Бенедикт Нурсијски
Благословен именом и благодаћу Божјом, свети Бенедикт беше из детињства стар умом, превазилазећи свој узраст понашањем зрела човека. Јер у цвету младости своје, када је могао слободно наслађивати се светом, сваку телесну жељу он сматраше као плеву. Рођен би у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. Родитељи га дадоше у Риму на школовање, да изучи световну философију. Но видећи многе ђаке како живе поквареним животом и развратно, он се не задржа дуго у школи, јер се побоја да због незнатног књижног учења не изгуби велики разум душе, и да се у друштву покварених сам не поквари и пропадне. И изиђе из школе (око 496. г.) ненаучен мудрац и разуман незналац, презревши световну философију, да сачува унутрашњу целомудреност. И не само он остави школу, него и огромна богатства својих родитеља, који већ беху отишли из овог света. И жуђаше за монашким чином и пустињачким животом. За њим пође једна чесна старица, његова бивша дадиља, јер је много волела његову добру нарав.
