Митрополит Aмфилохије: О тајни Крста Христовог

На самом почетку овог нашег заједничког сусрета неопходно је да заблагодаримо најпре Богу на његовом дару, као и оцу Данилу, игуману овог манастира са сестрама, што су нам омогућили да се овде састанемо. Заиста, за нас је велика радост заједнички боравак у овој светињи. Сам назив манастира – Ремета, изгледа да је грчког порекла и да долази од речи „еримитирион“, што значи: место пустињежитељства, пустињежитељница, или просто – пустиња. Овде у овој пустињи већ неколико векова живе и подвизавају се душе жељне и жедне живог Бога, Божје светости, светлости и правде. Оваква места су по својој природи места подвига и подвижничког сведочења. А места сведочења су истовремено и места мучеништва (у древном Отечнику стоји забележено да су за место где су се подвизавала два брата, други после њиховог упокојења говорили: „Дођите да видите место мучеништва два брата“. Тако је и Манастир Ремета био и остао место сведочења и место мучеништва, првенствено „мучеништва савешћу“, али се дешавало у његовој историји – нарочито у току овог другог светског поклања – и место мучеништва крвљу. Не само што Манастир по својој природи почива на Распећу Христовом и што служи Распећу, него је и сам учествовао својом потоњом недавном судбином у Христовом распећу и распећу свих невино гоњених Христа ради и Његове правде ради. У току II Светског рата Манастир је страховито настрадао, заједно са својим житељима и православним житељима из његове околине. Трагови његовог страдања виде се и дан данас, а до пре неку годину били су још уочљивији. До скора је и сам храм био у рушевинама, још пре неку годину служили смо у порушеном и разореном храму. Али, ево, Божјим благословом и трудом оца Данила и ове две смерне сестре, помогнутих од богомољних душа из ближе и даље околине, манастир је поново обновљен. Благодарећи томе оволики број нас овде скупљених ужива његово гостопримство.