Преподобни Георгије Митиленски Исповедник
Преподобни отац наш Георгије измлада заволевши Христа замонаши се, и упражњавајући сваку врлину стече смиреноумље као нико други. И би исповедник Христов за царовања Лава Исаврјанца, трпећи гоњење и злостављање од иконобораца. Потом за царовања правоверних Константина и Ирине би изабран и постављен за митрополита митиленског. И беше веома милостив и врло дарежљив. Због превеликог уздржања постаде друг Анђелима, и показа се чудотворац, исцељујући неизлечиве болести и изгонећи нечисте духове. Доживе зацарење и Лава Јерменина који обнови иконоборство, и у дубокој старости опет претрпе гоњење за свете иконе.
Пре зацарења Лава Јерменина и обновљења иконоборства и прогонства светог Георгија беху у граду Митилени нека знамења која су претсказивала узнемирење и невољу Христове Цркве. Тако једном у храму свете великомученице Теодоре поред пристаништа, за време вечерња, док је народ певао: Господе, помилуј! нека невидљива сила изненада са великом хуком диже свети Крст са светог престола, уздиже га до под кров цркве, за тим се крст изврну и паде на земљу. А кад то виде народ, спопаде их страх и ужас, и подигавши к небу и очи и руке сви дуго време громко вапијаху: Господе, помилуј! и не хтедоше да изађу из цркве, очекујући да брзо наиђе нека несрећа на њихово острво. Но у то време тамо беше преподобни Симеон са својим братом Георгијем. Будући прозорљив, преподобни Симеон с плачем говораше људима: Браћо, неће бити тако као што ви очекујете, нити ће Бог потпуно уништити наш крај, него ће ових дана настати богоморски и богопротивни цар, који ће одузети Цркви њену лепоту: згазиће чесне иконе.
Свети Евтихије Цариградски
Свети Евтихије родио се у Фригији у селу званом Божанствено. Доцније он своје село огради каменим зидовима, подиже у њему велику цркву у име светих Четрдесет Мученика, и сагради конаке у које смести врлинске људе који у монашком чину провођаху анђелски живот. Трудом светитељевим ово се село постепено претвори у град. Отац светог Евтихија Александар беше официр, а мајка Синесија кћи чесног и врлинског свештеника Исихија који је службовао у цркви града Августопоља. Када Синесија ношаше у утроби овај благословени плод, једне ноћи у сну виде себе обасјану неком неисказаном светлошћу. Уплашена, она се питаше шта то треба да значи. Уствари, то беше указање да ће она родити духовно светило који ће бити просветитељ многих што су у тами заблуде. Јер Господ освети слугу Свога, као некада пророка Јеремију, пре но што изађе из утробе мајке своје. И означи га да буде велики архијереј и светлост свету. И Евтихија крсти његов дед, презвитер Исихије, а у њега се Евтихије и књизи учаше. И на Евтихију као на детету примећиваху се знаци његовог будућег чина. У његовог деда, свештеника Исихија, бејаше много деце, његових вршњака који су се такође учили књизи. Једном се дечко Евтихије забављаше са вршњацима својим, а забава им беше у томе, што свак писаше име своје на зиду и поред имена онај чин , који ће, по слутњи, у животу добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! - То беше као неко пророчко претсказање о ономе чиме га је Бог имао почаствовати.
Свети мученици Агатопод и Теодул
За царовања безбожних царева римских Диоклецијана и Максимијана беху у Солуну два богоугодна службеника црквена: Агатопод ђакон и Теодул чтец. Агатопод беше стар, украшен целомудријем и старачком седином, а Теодул млад и леп, чедног и беспрекорног живота, син чесних хришћанских родитеља. Теодул имађаше рођену браћу: Капитона, Митродора и Филосторгија: сви беху врло побожни.
Пре свог мученичког подвига блажени Теодул доби од Бога залог свог будућег мученичког венца: једне ноћи у сну учини му се да му неко чесно лице меће у руку неку ствар; он се трже из сна и обрете у својој руци веома диван прстен, начињен од неког непознатог материјала, и на њему печат са изображењем светог Крста, што беше знак страдања за Господа Христа који је на крсту пострадао за нас. Тим прстеном свети јуноша исцељиваше сваковрсне болести по људима. Довољно је било да Теодул само метне прстен на болесника, и он је одмах оздрављао. Због тога се многи незнабошци обраћаху ка Христу.
Преподобни Тит Чудотворац
Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и послушности, да овим врлинама превазиђе не само братију него и све људе. Затим постаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје врлине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.
Света Марија Египћанка
Тајну цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, - тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније1, патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.
