Свети Артемон Селевкијски
Блажени Артемон би рођен и васпитан у граду Селевкији Писидијској. Чесно провођаше житије у дане светих Апостола, који просвећиваху васељену Еванђељем Христовим. А кад свети апостол Павле дође у тај град, проповедајући реч Божју, обрете Артемона где међ другим грађанима као светилник сија добрим делима, и још више га утврди у Христовој вери. И њега, испуњена божанском мудрошћу, постави људима за пастира и учитеља, хиротонисавши га за првог епископа града Селевкије Писидијске. Поверену му паству он је мудро и богоугодно руководио; био је свима пристаниште спасења; удовицама, сирочади и ништима изврстан збрињавалац; и чудотворни лекар душа и тела људских. И пошто мудро и богоугодно проживе све дане живота свог, он у дубокој старости отиде ка Господу.
Житије и страдање Светог свештеникомученика Никона и сто деведесет и девет ученика његових
У граду Неапољу, у Италији, беше човек, по имену Никон, официр римски, леп, весео и храбар, по вери незнабожац, рођен од оца незнабожца и научен идолопоклонству. Али му мајка беше хришћанка. Она га је стално упознавала са Христовом вером, причала му о сили крста Христова, и говорила: Сине мој мили, ако ти се деси да западнеш у неку опасност, као што то често бива у боју, ти огради себе крсним знаком, и избавићеш се из руку непријатеља. И не само што ћеш се избавити из руку непријатеља, него ћеш избећи и сваку рану, јер те никаква стрела неће ранити, ни копље, ни мач, и ти ћеш усред окршаја остати неповређен. Једном Никон сам са својом четом ступи у борбу са надмоћнијим противником, настаде силна сеча, и Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије. Видећи како му изгинуше врло многи војници, и сам у смртној опасности, Никон се сети мајчиног савета, погледа у небо, прекрсти се и завапи из дубине срца: Христе, Боже свемоћни, јави на мени у овом часу силу крста Твог, да бих одсада и ја био слуга твој, и обожавао Те заједно са мојом мајком! - Рекавши то, он се испуни необичном силом, јурну на непријатеље, копљем поби око сто осамдесет њих, а друге нагна у бекство. И нико му не могаде противстати, тако је силно дејствовала у њему сила крста Христова.
Свети свештеномученик Василије Анкирски
Свети Василије, презвитер цркве у граду Анкири, веома ревносно учаше људе истини хришћанској и одвраћаше их од пута ђаволског и од свих злих дела његових. И непрестано проповедаше: предстоји љуто време, и разни су кнезови адских војски, јер Сатана има слуге неке, обучене у овчије хаљине, а изнутра су вуци грабљиви, они заседају крај пута овог краткотрајног живота, да лове и упропашћују душе, њихово се лукавство и отимачина већ пројављују. Ја свима, говораше светитељ, показујем пут који води спасењу у Христу Богу, а заблуду безбожних изобличавам. Они који оставише живот и вечитог Бога и прибегоше к идолима слепим, и глувим и немим, наследиће неугасиви огањ од богова својих. Зато сви ми који Христа љубимо, и Њега свим срцем сматрамо за вођа вере наше, и желимо да неотуђиво сачувамо благо у чистим ризницама душе, бацимо под ноге ђаволске обмане и игре идолских празника, и бегајмо од гадних заводника, окрепљени нашим помоћником Христом, даваоцем вечне награде.
Преподобни Јаков Исповедник
Овај светитељ, заволевши од младости подвижнички живот, замонаши се. Он очишћаваше себе постом, бдењем и осталим злопаћењима. Много се труђаше и на изучавању светих књига. И он успе те очисти ум свој молитвом од чиста срца. Затим би удостојен епископског чина.
У време Копронимово иконоборци га примораваху да се од рекне молитвеног поштовања светих икона, али он не хтеде. Зато претрпе од њих велике беде, и гоњења, и заточења, и неисказане муке, и глад, и жеђ и многа друга зла која ови злочестивци измислише. И у тим разним мукама и љутим страдањима он предаде блажену душу своју Богу, ради кога се до смрти подвизавао, и од кога доби царство небеско, да се радује вечито. Живео и страдао у осмом веку.
Свети Григорије Палама: О Часном и Животворном Крсту
1. Крст Христов од давнина беше предобјављиван и у разним видовима предизображаван, и да не беше силе Крста човек се никада не би могао измирити са Богом. После оног, у Рају Божијем почињеног, прародитељског преступа кроз дрво (познања), оживео је грех. Ми смо тада умрли и пре смрти тела били подвргнути смрти душе, која је удаљење душе од Бога. Живот који смо живели после (прародитељског) преступа беше живот у греху и живот по телу. Грех се не покорава закону Божијем, нити може (да се покорава), те и они који по телу живе, не могу да угоде Богу.
2. Апостол каже: Тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17),[1] а Бог је Дух, сама Доброта и Врлина. Пошто се дух наш, саздан по Његовом образу и подобију, услед и због греха искварио, зар се ико икада могао обновити и измирити са Богом а да не дође до укидања греха и живота по телу? Крст Христов управо и јесте то и такво укидање греха. Зато и неко од наших богоносних Отаца – упитан од неверника – „да ли верује у Распетога?“ – и одговара: „Да, у Онога Који разапе грех“. Многи који су живели до Закона и после Закона (Мојсејевог), дакле још пре јављања Крста Христовог, беху од Самога Бога посведочени као пријатељи Божији. Цар и пророк Давид који и сам припадаше броју пријатеља Божијих говори: Мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже (Пс. 138; 17). Како то може бити да су и пре Крста постојали људи које су проглашавали за „пријатеље Божије?“ Ја ћу вам ово објаснити ако будете богољубиво и пажљиво саслушали моје речи.
