Преподобна Марија Египћанка
Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.
За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући.
Прво Бденије
У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити", као што можемо бдити над дететом, или над својом душом. Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског. Свети Андреј, Eпископ kритски, беше рођен нем и до седме године не проговори. Када га родитељи однесоше у храм и тамо се причести, он проговори . У четрнаестој години оде у манастир Светог Саве Освећеног и показа се изврсним монахом. Учествовао је на VI Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време поста далеко најпознатији. Његов биограф вели: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше".
Свети свештеномиченик Ипатије Гангријски
Овај велики угодник Божји, свети Ипатије, епископ у граду Гангри у Пафлагонији, учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји, где је са осталим светим Оцима борећи се за веру предао Арија анатеми. Имао је од Бога велику силу чудотворства: исцељивао је од сваке болести, и изгонио демоне. У једном селу горку воду он претвори у слатку. На другом једном месту он молитвом изведе топлу лековиту воду. А кад је једном по мрачној ноћи путовао поред једне реке, запаљене свеће јављале су се из воде и осветљавале му пут, да се не би оклизнуо и пао у реку. Он и страшног дракона умртви. Јер за царовања Констанција, сина Константина Великог, на неки непознат начин увуче се однекуд у царске палате велики дракон, и леже пред сама врата царских ризница, где се чувало злато и целокупно богатство царско. И не даваше никоме да се приближи. Уплашен тиме, цар Констанције посла изасланике светитељу Божјем Ипатију, молећи га да дође у Цариград, јер светитељ беше прочувен на све стране због чудеса која је благодаћу Христовом чинио. При доласку цар га срете и поклони му се до земље, и указа му свако поштовање.
Велики канон Светог Андрије Критског
Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ Критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.
Преподобни Јован Лествичник
Где се овај храбри подвижник, преподобни Јован, родио и васпитао до својих подвига, то не могу тачно да кажем, вели његов животописац, монах Данил. А у каквом се сада месту налази овај божанствени и чудесни муж, и каквим се све бесмртним сладостима храни, ни то не знам да кажем. Али нема сумње да се он сада налази у оном свету, о коме слаткопојни славуј свети Павле благовести: Наше живљење је на небесима (Флб. 3, 20); и тамо се невештаственим чувством ненасито и сверадосно наслађује неисцрпним насладама, које је знојем својим заслужио, наследивши Царство небеско са онима чије су ноге ходиле путем правим. А како се он у вештаственом телу трудио за то невештаствено блаженство, испричаћемо сада. Као шеснаестогодишњи дечко, а по памети као хиљадугодишњак, блажени Јован самог себе принесе као неку беспрекорну и благопријатну жртву Великом Архијереју, Богу. Он се дакле телом узнесе на Гору Синајску а духом на Гору Небеску, са видљиве висине горске приближавајући се небеској висини, и умом гледајући невидљивог Бога. Уклонивши се из света, он најпре заволе кротост украшену смиреношћу, као начелницу духовних девица, као учитељицу врлина. Он одбаци од себе свако смело и гордо говорење, и оговарање. У самом почетку своје монашке обуке, он врло зрелим расуђивањем сасвим прогна кушача самопоуздања и самољубља, и потчини себе врло искусном духовном учитељу, надајући се да ће на тај начин безопасно пребродити свирепу пучину страсти. И свој живот, потпуно мртав свету, он тако устроји међу братијом као да је међу њима био одојче које још не уме да говори: он ништа не рађаше по својој вољи, као да је имао душу без разума и без хотења, са истински измењеним својствима природним. Али је још чудноватије ово: он, изврсни познавалац целокупне световне философије, смиреноумљем пригрли простоту достојну неба. Јер смирење је туђе надмености световне философије.
