Старац Порфирије Кавсокаливит: Христос је наш пријатељ
Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.
Презвитер Оливер Суботић: Преподобни Порфирије Атонски
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Данас су нам, драга браћо и сестре, више него икад потребни Светитељи Божји. Имамо толико духовних књига, које су нам свакако корисне, али су нам далеко потребније Живе ипостасне Књиге у које се уселила Реч Божја. Имамо и стотине храмова и они су нам свакако потребни, али су нам далеко потребнији Живи ипостасни Храмови у које се уселио Дух Свети. Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.
Преподобни Порфирије Кавсокаливит
Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса.
На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју.
Митрополит Амфилохије: Божићни загрљај Бога и човјека
"Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и истотолико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.
Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе саголом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука...Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.
Протопрезвитер Михаил Кардамакис: Подвиг и пост
Пост, бдење, молитва, милосрђе и свако друго добро дело, које бива Христа ради, представља начин за задобијање Духа Светог (који је истински циљ хришћанског живота)... Само добро дело које бива Христа ради, доноси полод Духа Светог. Ниједно дело које се не чини ради Христа, чак и да је добро, неће имати награду у животу будућег века, јер ни у садашњем животу не доноси благослов Божији. (Григорије Ниски)
