Беседа светог Григорија Паламе посвећена светом великомученику и чудотворцу Димитрију Мироточивом

1. Мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже, веома се укрепише почеци њихови (Пс. 138; 17), ускликује Давид, најбожанственији међу псалмопојцима који су од века постојали. У апостолском збору началници су они што су названи првоврховнима, међу пророцима они што су названи боговидиоцима, а у васцелом сабору преподобних они који су, сагласно обећању заједничког Спаситеља, названи Великима. Сагласно томе, и у збору Христових мученика началници су они што су названи великомученицима. Међу њима посебно сија и издваја се испред осталих онај којега данас посебно опевамо и прослављамо, наш сународник и заштитник нашег града, велико чудо васељене, велики украс Цркве, у свему изврсни и чудотворни Димитрије Мироточиви. Ако је он међу мученицима исто што и велико светило међу звездама, имајући у себи реч вечног живота и будући озарен богосјајним лучама и друге озарујући, како онда да не буде причастан и пророчкој благодати? Ако је пак обасјан пророчком силом, зар ће га неко сматрати недостојним апостолског и учитељског служења и превасходства? Зар је онда он, будући украшен таквим даровима, лишен подвижништва преподобних и живота обасјаног њиховим примером? Наравно да није! Неке следећи, са некима се изједначујући, неке превасходећи а неке и по много чему превазилазећи, он је један међу малобројнима који су достигли савршенство, имајући у себи сабране све дарове, и, како ће касније уз помоћ Божију ово слово показати, удостојио се да пожање све оне похвале које свима (светима) доликују.