Порекло Литургиjе
Још је у давна времена Света Тајна причешћа, Евхаристија, добила назив литургија, што на грчком значи „заједничко дело“, „заједничко служење“.
Свети апостоли, ученици Христови, добивши од Свог Божанственог Учитеља заповест да савршавају Свету Тајну причешћа у знак сећања на Њега, после Његовог вазнесења су почели да обављају ломљење хлеба — Евхаристију. Хришћани бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. (Дап. 2, 42)
Др Зоран Крстић: Црква као место изражавања љубави према ближњима
Предавање на тему Црква као место изражавања љубави према ближњима, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, предавач на Православном богословском факултету у Београду и ректор Богословије „Св. Јован Златоусти“ у Крагујевцу, одржао је 24. децембра 2009. године у крипти београдске цркве св. Марка.
Митрополит Иларион: „Постоји ли будућност у нерелигиозном друштву?“
„Црква помаже човеку да нађе смисао живота. Сматрам да је у данашње време отсуство смисла живота, основна болест младог човека.“
Данас су међу младима популарне идеје оца Александра Шмемана о отвореном карактеру Литургије. Шта Ви лично мислите о служењу Литургије са отвореним Царским Дверима, гласним читањем светих молитава, читањем Светог Писма на руском језику?
Православље у Италији
Разговор са оцем Амвросијем Касинаском (Cassinasco), православним Италијаном
Уколико је било могуће да човек живи као православан у Римској империји, или да живи у неким врло екстремним муслиманским земљама, у комунистичким ригидним режимима, мислим да је могуће бити православан и у Европској Унији.
Са оцем Амвросијем Касинаском (Cassinasco), православним Италијаном чија се парохија Светог Максима Торинског, првог епископа града Торина из 4. века, налази у Торину, под јурисдикцијом Московске Патријаршије, разговарали смо о православљу у Италији и о савременим тенденцијама у црквеном животу ове нама блиске земље.
Свети Деспот Стефан Лазаревић (1389-1427)
Средњовековно раздобље српске историје било је плодно култовима националних светитеља. За Србе је то било време цивилизацијске равнотеже, одавно окарактерисано као златно доба црквено-народне историје. Тада се на првом месту Света Лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог бринуло о напретку како Цркве, тако и државе. Идеал црквено-државне симфоније на тлу Европе средњег века нигде није тако достигнут као у Србији.
Владари су браниоци Цркве, њени помагачи, закони се доносе на добробит хришћанства. Треба истаћи да никада у историји средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са представницима црквене јерархије.
Са друге стране, у Византији то није случај, јер су тамо чести примери цезаропапистичких тенденција владара и негирања аутономије Цркве, односно њених духовних надлежности.
