Интервјуи

Нико не може да нас понизи осим нас самих!

У случају два хрватска генерала и Рамуша Харадинаја међународна заједница је себе осрамотила када је донела овакву пресуду

- Требало би да имамо на уму речи патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али да нас понизи не може нико. Само ми сами себе, својим делима и својим поступцима, можемо понизити и осрамотити.“ У конкретном случају, међународна заједница је себе понизила када је донела овакву срамну и неправедну пресуду - каже у интервјуу за Курир Епископ јегарски др Порфирије одговарајући на питање да ли је пресуда хашког суда хрватским генералима и Рамушу Харадинају још једно у низу понижења за Србе.

Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом далматинским г. Фотијем

Вратити народ и културну баштину у Далмацију

У раду највишег црквеног тела, Светог Архијерејског Сабора, највећа пажња посвећена је епархијама у дијаспори у којима су ескалирали проблеми у животу и мисији Цркве. Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској?

- Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине, али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима.

Епископ бачки др Иринеј: Србија и положај Српске Православне Цркве у БЈР Македонији

Интегрални текст миниинтервјуа датог г. Миленку Пешићу, а објављeног у дневном листу Политика 20. октобра 2012, на страни 1 и 6, под насловом

Епископ Иринеј: Николићев ангажман у решавању канонског спора легитиман

Скопски медији су – на свој начин, као и увек до сада – пренели, протумачили и прокоментарисали изјаву председника Србије г. Томислава Николића о црквеном проблему у Бившој Југословенској Републици Македонији, тачније о привилегованом статусу расколничке црквене организације у тој земљи и статусу грубог државно-полицијског прогона једине канонске и, канонски узев, једине постојеће Православне Цркве на том подручју – аутономне Охридске Архиепископије. Успут напомињем да, по овом, за Цркву болном питању, и наши, београдски медији олако, недовољно критички, преузимају и даље, свесно или несвесно, популаришу по правилу једностране, а најчешће и неистините, скопске вести и коментаре. Притом, из необјашњивих (или ипак објашњивих?) разлога, упорно за расколничку црквену структуру, која сама себе назива Македонском Православном Црквом, користе бесмислени еуфемизам „канонски непризната Црква” уместо кратког и тачног „неканонска Црква” или „непризната Црква”, што је исто.

Амбасадор Конузин дао интервју Радију Слово љубве

Поводом завршетка мандата амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Конузин организовао је опроштајни пријем на којем је посебно заблагодарио Српској Православној Цркви и Патријарху српском г. Иринеју на плодотворној сарадњи. Дан пред одлазак из Србије, амбасадор Конузин за Радио „Слово љубве“ексклузивно је изјавио да су односи између двеју сестринских Цркава један од најбитнијих темеља целокупних односа два народа. Амбасадор Конузин са сигурношћу тврди да ће односи Српске и Руске Православне Цркве и убудуће ићи узлазном путањом.

• Интервју г. Александра Конузина

Највећи је изазов видјети Христа у свему

Разговор са Високопреосвећеним Митрополитом диоклијским
господином Калистом Вером вођен у Пивском манастиру
на Велику Госпојину 2012. године

Ваше Високопреосвештенство, као предсједник друштва „Пријатељи Свете Горе“, можете ли нам рећи неколико ријечи о улози и значају Атонске духовности у Уједињеном Краљевству и у Западном свијету уопште?

Прва ствар коју треба имати на уму је да је Атонско монаштво нешто универзално. Оно припада целокупној Православној Цркви. Наравно, већи дио светогорских манастира припада грчкој традицији, али Атос никада није био искључиво јелински. Као што знамо ту су Руски, Бугарски, и изнад свега Српски манастири на Светој Гори. У византијско доба, постојао је чак и латински манастир на гори Атонској, са монасима који су употребљавали латински језик у богослужењима. На овај начин, за нас, православне на Западу, Атос је такође центар – универзални центар, који привлачи представљајући највише идеале православне монашке молитве и духовности.

Одговорност у случају Перановић

Интервју Епископа бачког Иринеја Виолети Недељковић (пуни текст): Одговорност у случају Перановић

1. Зашто је Црква зажмурила пред малтретирањем људи у кампу?

Црква уопште није зажмурила пред малтретирањем људи у кампу. Свети Синод је и пре три године, поводом батинања у „кампу” крај манастира Црне Реке, одмах реаговао, чак пре било које друге институције, и затражио распуштање тамошњег центра, а за Перановића и црквени суд и државну истрагу. Више од тога Синод није могао да учини. Како се затим, у пометњи око случаја Артемије, Перановић измигољио и домогао позиције у Епархији шабачкој, ни мени ни другим архијерејима заиста није знано. И сада, у неупоредиво трагичнијој ситуацији, када је један живот прекинут на ужасан начин, и то, на жалост и невиђену срамоту, од руке насилника у мантији (већ сâм овај израз ужасава!), Синод је реаговао муњевито и искрено.
Неважно је што сам оба пута ја наступио у јавности у име Синода, а владика Порфирије у име свих оних који се труде да са љубављу, часно и одговорно, у сарадњи са државом и струком, помогну трагично залуталим зависницима, понајвише младим људима. Готово сви наши медији су са огорчењем – али и с правом – истицали да је, по свему судећи, Перановић водио бизнис, приватан или полуприватан (помиње се чак месечна зарада од педесетак хиљада евра), али било би поштено да се забележи и то да центри које води манастир Ковиљ не наплаћују ништа, ни за пријем ни за боравак. Ја не мислим да је Преосвећени владика Лаврентије знао за методе Бранислава Перановића. Ако су неки људи у Епархији шабачкој ишта знали о њима, а ипак ћутали или, како рекосте, зажмурили, онда су и они делимично саучесници.