Интервјуи

Матија Бећковић у Крагујевцу поводом Других Госпојинских свечаности Саборне цркве

У нашем времену  постоји уверење, ако сте против Србије и Срба да сте тиме испунили услов да вам сва  врата буду отворена и сви рачуни приступачни. Томе многи не одолевају  да се на најлакши начин препоруче, каже познати песник, учесник Шумадијског књижевног сабиралишта на Другим Госпојинским свечаностима Саборне цркве

На Шумадијском  књижевном сабиралишту у оквиру Госпојинских свечаности учествовао је и песник који, како је речено „не само да носи апостолско име него деценијама апостолски служи слову о Србији, српству, о слободи и о крсту“. Реч је о песнику  Матији Бећковићу, са којим смо забележили краћи разговор о разним темама.

Господине Бећковићу, чини ми се да сте последњи пут гостовали у Крагујевцу промовишући књигу Ћераћемо се још. Од тада нисте престали да се ћерате. Ћерате ви њих, ћерају они Вас и докле сте доћерали?

- Ево  до Крагујевца. То ћерање је  наш перпетум мобиле, национални. 

Од данас Београђанин

Патријарх српски господин Иринеј данас постаје становник Београда. Иако је дотадашњи нишки владика на чело Српске православне цркве изабран још 22. јануара 2010, пуних годину и по дана истовремено је обављао и дужност администратора Епархије нишке и највише времена проводио у Нишу. Данас ће у Саборном храму у Нишу свечаним чином за новог епископа нишког бити устоличен др Јован Пурић, досадашњи настојатељ манастира Острог. Патријарха смо јуче пре подне затекли у његовом досадашњем кабинету у Епархијском двору у Нишу у паковању личних ствари, књига и, како нам је рекао, незаборавних успомена на град у којем је провео скоро 36 година.

Светлана Велмар Јанковић: Завођење лажним истинама

Историјска прича о Београду тема је нове књиге „Капија Балкана“ наше познате књижевнице и академика Светлане Велмар Јанковић, која се на особен начин прошлошћу бавила и у својим претходним делима „Дорћол”, „Лагум”, „Бездно”, „Прозраци”, „Востаније”... На близу шест стотина страница глас приповедача заузима улогу водича кроз векове, показује интуицију и субјективна гледишта, што чини причу, а дугогодишња проучавања научних извора ауторке дају поуздани ослонац приповести. Књигу су објавили „Стубови културе”.

Проф. др Радован Биговић: Свештенство је чесудесна служба

О месту и улози Цркве данас пишете у својој новој књизи „Црква у савременом свету". Да ли је Црква добила место које јој припада у нашем друштву?

Црква је данас слободна у свом деловању и мисији и то је веома важно. Односи на релацији Црква - држава и друштво углавном су добри. У границама могућности постоји узајамна помоћ и сарадња. Захваљујући једној позитивној атмосфери, Црква се у великој мери опоравила од траума из периода комунизма. Њен живот и рад знатно су унапређени и то на свим плановима. Она готово никад није имала толики број образованих епископа, свештеника, монаха, верника. Никада тако квалитетну црквену литературу. Томе би требало додати и велику наклоност јавног мнења. То не значи да нема још отворених питања и да неке ствари не би требало променити и поправити. Постоје одређени центри моћи који имају веома негативан и недобронамеран однос према Црквама и верским заједницама. Црква се налази на удару једног агресивног и милитатног лаицизма. Њен реални утицај на друштвене токове много је мањи него што се мисли. Хришћанског духа, етоса и морала све је мање у јавном животу.

Дијалог и молитва потребни ради истине

Било би неопходно ради бољитка два народа, ради истине, сести за сто и отпочети дијалог и утврдити сву истину – да се престане са манипулацијама историјских догађаја и бројем побијених. У такав један дијалог свакако би требало укључити и представнике цркве.

Епископ Герасим је завршио Богословију у Манастиру Крка и Московску Духовну академију. Замонашио се у трећем разреду Богословије, а 1998. године постаје игуман Манастира Крке, где је успео да окупи младо братство. За Епископа је хиротонисан 2004. године и током ових тешких година за наш народ и Цркву, залагао се за обнову манастира, Богословије у којој је предавао, и за духовно сабрање српског народа. Познат је по својим јасним ставовима да се о српским стратиштима у безданима крашких јама на подручју Велебита не сме више ћутати, да се жртве усмрћене на најстрашнији начин руком умоболних усташких кољача морају опојати и пребројати, а да је услов успостављања међусобних односа поштовања и поверења српског и хрватског народа и наших Цркава ревизија историографских података везаних за период Другог светског рата и рата из 1991. године – који се битно разликују.

Сваки дан је наша прилика за добро дело

Мислим да свет никада није живео у бахатијем хаосу него што живи последње две деценије... Док разарају планету свим средствима, исти људи нам цинично причају о правди, моралу, етици, о томе како свет мора да се поправи а да су они задужени да брину бригу о правди на планети.

Током богате списатељске каријере Душан Ковачевић, драмски писац, сценариста и редитељ, у духу највећих српских сатиричара потписао је најзначајније приче о нама, чије дијалоге зна напамет бар половина Срба – „Маратонци трче почасни круг“, „Радован Трећи“, „Професионалац“, „Подземље“, „Ко то тамо пева“, „Балкански шпијун“.