Интервјуи

Епископ Григорије: За Недељу о раслабљеном

Оно што нам доноси Хришћанство, Јеванђеље, Христос, Његов живот међу нама и наш живот у Цркви, јесте радост сусрета са другим човјеком и Христом Спаситељем.

У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо Недјеља о раслабљеном.

Политика као религија

Са политиком као религијом и метафизиком (а и религијом као политиком), како каже један сатиричар, „не треба да бринемо за будућност, јер је немамо"

У новије време политика је код нас постала нека врста метафизике и нове религије, егзотичан опијум за широке народне масе. Она је Молох који прождире све. Политика све прожима. Присутна је у свему и свачему. Све је њој подређено и према њој усмерено. Из ње све црпи снагу и моћ. У тој религији данашњице врховно божанство је партијски вођа. Изабрани народ и највиша вредност је партија; врховно добро је чврста и ефикасна организација; најузвишенији морал обожавање вође и статуса кво; највећа слобода је утопљеност у партију и тотална обезличеност. Портпароли су „апостоли нове религије". Најуноснији посао је бити члан партије, најузвишенија лепота је величање партијског вође, главног и извршног одбора (партијских светаца) и бизнисмена; најпреча дужност је немати своје ЈА (свој став, суд) већ ЈА партије и говорити што вођа мисли и жели; најблиставија интелектуална достигнућа су успешне апологије свезнања партијских вођа и свих његових поступака.

Кад вера чудотвори

Прошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Седмогодишња кћер треба да крене у школу, али ни реч не изговара. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и прозбори: "Ћао, Мати!" - Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину.

На помен манастира Соколице мисао иде ка мраморној скулптури Пресвете Богородице са малим Христом у наручју, названом Богородица Соколичка. Предање казује да је соколица однекуд "долетела, стала на дрво и позвала народ да ту подигне цркву".

Народ је подигао цркву подно брда Соколица, на југозападним обронцима Копаоника, у брдима изнад древног Звечана и Косовске Митровице. Сматра се да је то задужбина челника Мусе, господара звечанског брда, зета кнеза Лазара и оца Стефана и Лазара Мусића, витезова погинулих у Косовском боју. Манастир је сазидан у XIV или мажда почетком XV века. У међувремену се нашао у потпуном окружењу Албанаца, данас етнички чистих села Бољетин, Жаже, Дедиње...

Владика Григорије: Нема раскола и лобија у Цркви

Српски народ и Црква и ове године дочекују највећи хришћански празник Васкрс у тешкој ситуацији. Епископ захумско-херцеговачки Григорије у интервјуу за васкршњи број „Ало!" одговара и на питање има ли краја нашем страдању.

- Васкрс осмишљава страдање, уколико је оно поистовјећено са крстом Христовим. Коначни крај страдања је управо васкрсење. Наш Господ вели: „Ово је воља Оца који ме посла да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан." (Јн. 6.39) Христово васкрсење је почетак тога, реални почетак новога свијета, препорођеног и бесмртног. Коначни излаз је ту. Ово није избјегавање одговора у смислу избјегавања коментарисања неких дневнополитичких мука и уз то процјена евентуалног бољитка у овом или оном временском раздобљу. Једноставно, вријеме је да проговоримо јасно и гласно о овоме, о основној истини и нади нашој. Поготово је то потребно у ове васкршње дане. Не да ми ово нисмо говорили и не говоримо, али имам осјећај да треба још гласније и непоколебивије да исповиједимо да смо ми - Црква - примарно ту да оприсутњујемо Царство Божије и да будемо та свјетлост живота. Све друго, и морално, и хуманитарно и просвјетно дјеловање је секундарно у односу на ово, благовијест Царства које долази.

Eпископ Порфирије: Свесни смо свих слабости сакралних држава

Црква је позвана да се стара не само о духовним, него и о материјалним потребама, као и да се хвата у коштац са друштвеним проблемима сваког времена. Тако Црква, на пример, може и мора да да своје предлоге и одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, људских права и моралних дилема, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка.

Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе - каже у празничном разговору за Данас владика јегарски Порфирије, један од најмлађих (1961) и најобразованијих епископа Српске православне цркве, игуман манастира Ковиљ, чест гост верских трибина које посећују млади и агилни члан Савета Републичке радиодифузне агенције.

Рекосте једном да "није циљ Цркве да постане политичка партија, да излази на тргове и улице, али исто тако она не може и неће да бежи ни од реалног живота, ни да се склања пред силом државе". Каква је улога Цркве у односу на друштвене проблеме?

Епископ Григорије: Животна динамичност и статичност конзервативизма

У времену које је за нама, много пута постављено је питање: да ли постојиБог? И на то се питање, на овај или онај начин одговарало, али је оно заједноса тим временом некако непримјетно иза нас измакло. У наше вријеме један заистауман човјек, грчки философ и теолог Христо Јанарас, поставио је једно друго,драматично питање: да ли постоји човјек!?

У Светом Јеванђељу постоји потресна прича о човјеку који је код Овчијихврата у Јерусалиму, гдје је била једна бања, болестан и узет лежао тридесетосам година. A сваке године, на одређенидан, долазио би Aнђео Господњи и заталасаваоводу у тој бањи крај које је он лежао, тако да би се први који би у њу сишао -исцјељивао. Када је Господ Христос пролазио поред узетог, питао га је зашто ион већ једном не сиђе у ту заталасану воду да се исцијели. Одговор одузетогабио је: "Господе, немам човјека,"(Јн. 5,7).