Наука

Ars christiana- нумизматички трагови ранохришћанске уметности

Циклус предавања „Хришћанство и уметност“ у организацији Одељења за дијалог у култури Архиепископије београдско-карловачке наставља се трибином

Ars christiana- нумизматички трагови ранохришћанске уметности.

Циљ трибине: указивање на нове моменте у Црквеној историји на основу нових археолошких и нумизамтичких открића и тумачења (трибину ће пратити мултимедијалне презентације излагача). Учесници:

О новој књизи из серије „ПАТРОЛОГИЈА – студије за изучавање Светих Отаца“

Роберт Валц: „Припрeма на мучеништво Кипријана Картагинског. Студија о Писму Фортунату“ Роберт Валц, асистент на катедри за историју старе Цркве и патрологију на универзитету у Вирцбургу, објавио је своју дисертацију о збирци сведочанстава (testimonia), субсумираних под именом Ad Forunatum (de exhortatione martyrii) - Robert Walz: „Vorbereitung auf das Martyrium bei Cyprian von Karthago. Eine Studie zu Ad Fortunatum“, Reihe: Patrologia - Beiträge zum Studium der Kirchenväter - Band 27,Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien, 2013. Овај спис, који постоји и у српском преводу – „Писмо Фортунату у похвалу мучеништва“, (у „Оци и учитељи Цркве: Григорије Чудотворац, Иполит Римски, Кипријан Картагински, антологија“, том III, с руског превео Миливој Р. Мијатов, Хришћанска мисао, Нови Сад 2007), није трактат, већ збирка материјала подељеног у тринаест одсека (tituli).

О једној књизи полемике око завета безбрачности

Хајнц-Јирген Фогелс: „Безбрачност (целибат) као благодат и закон“

Безбрачност у ужем смислу или и „завет безбрачности“, односно целибат (од лат. caelibatus), практикован је из религиозних мотива у готово свим религијама, како монотеистичким, тако и политеистичким, а у хришћанским верописповестима он је установа веома високог угледа. Но у Римокатоличкој цркви и на латинском Западу он је као дисциплинарно правило (читај: присилнa установа) наложено целокупном свештенству. Целибат је у пракси досегао ранг догме. „Безбрачност у име Божје“ је библијски засновано.

О једној новој књизи из серије „Парадосис – прилози за историју древнохришћанске књижевности“

Мартин Мајерхофер, „Васпитање људи. Испитивање једног лајтмотива у делу Василија Кесаријског“

Богословље Светих Отаца Источне Цркве прожима мисао да је „обожење“ (Θεωσις) процес поистовећења људског духа са Духом Божјим и учешће у неизмерној Његовој нравственој Благодати, зацело есхатолошки циљ људског постојања. Ту средишну мисао заступа Свети Василије Кесаријски - Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας, рођ. 330 -  †379). Свети Василије развија више но други своју педагошку мисао не само у теорији, него и кроз конкретну примену у својој епископској пасторској служби. Он настоји чак и у Атини, у којој је изграђен класични пајдеја-идеал, да заснује и примени своје педагошко учење.

Chrêsis“(χρῆσις) - о методама светих Отаца у општењу са античком културом

Ово комплексно дело о прилазу светих  Цркве Отаца Христове наслеђу вишеслојне антике, из пера др Кристијана Гнилке, професора класичне филологије из Базела, још је првим издањем 1994. изазвало велико интересовање унутар патрологије и класичне филологије, а недавно је објављено у другом, допуњеном издању 2012. г. у Базелу.

Шта значи χρῆσις?

Овај појам означава дословно “правоверну примену“ [паганског знања, односно пајдеје], али и „ставити [нешто] на располагање“. Сходно управо објављеном 5. издању The Greek New Testament, 5. revidierte Auflage, Stuttgart 2014,  χρῆσις може означавати и „функцију“ или „релацију/однос“. Појмом „тачне, веродостојне примене“ (chrêsis dikaía, usus iustus) или, напросто, „примењивањем/употребом“ означавају Свети Оци Цркве предање које потиче још из прехришћанског мишљења и које има дугу историју. Сазнање да посед ништа не вреди ако није правилно употребљен, почива на општој животној опитности, а у философској дискусији и научним рефлексијама он добија у терминолошкој оштрини и прецизности. Аутор употребљава метонимијски принцип сликовитог поређења којим су се Свети Оци служили, видевши у раду пчела слику „chrêsis dikaía“. Као пример служе пчеле које слећу на полен, али исисавају и сакупљају само оно што је „употребиво“ за „саће“, односно лучење/изнедрење нове супстанце – меда.

Отац Георгије Флоровски: О границама Цркве

Веома је тешко дати тачну и прецизну дефиницију раскола или схизме (правим разлику између “богословске дефиниције” и једноставног “канонског описивања”. - Овде и даље графичко истицање текста припада аутору), пошто је црквени раскол увек нешто што је противречно и противприродно, парадокс и загонетка. Наиме, Црква је јединство. И целокупан њен живот је у том јединству и уједињењу, око Христа и у Христу. “Јер и једним Духом ми се сви крстимо у једно тело” (1 Кор 12,13). И праслика тог јединства јесте Тројична Једносуштност. Мера тог јединства је католичност (или саборност), када се непробојност личних схватања смекшава, па чак и укида у савршеном једномишљу и једнодушности, и велики број верујућих постају једно срце и једна душа (уп. Дап 4,32). Раскол је, напротив, осамљивање, издвајање, губитак и подривање саборности. Дух раскола се директно противи духу црквености.